Iguana

Милован Данојлић: Продавао сам први број „Новости"

Milovan17. октобар 2017.

У Београд сам добегао крајем лета 1953, са намером да наставим гимназијско школовање, и да се, како-тако, одржим у животу. Управо бејах напунио шеснаесту. Го и бос, гледао сам људе и појаве са поуздањем које ми данас недостаје. Требало је негде склонити главу, и зарадити за прехрањивање. По природи дошљачког положаја упућен на улицу, упознадох, на плочнику испред Народног позоришта, колпортера Дражу.

Проценивши да сам у невољи, он ми предложи да дођем у Центар за растурање штампе, у Косовској улици, и да се прихватим посла за који се није тражила стручна спрема ни посебна дозвола. Растурањем новина су се, онда, бавили различити невољници, стари и млади, ратне избеглице из западних делова Југославије, изнемогле старице и полетни дођоши којима је разношење новина био први корак у освајању престонице.

На репу колоне која би, око пет по подне, излетела у Нушићеву улицу, вукао се и један остарели руски емигрант. У августу и септембру 1953. разносио сам НИН и "Београдске новине". Зарада по проценту, 20 одсто од продатог примерка.

Онда је, одједном, избила Тршћанска криза. Београд се огласио повицима "Трст је наш!", улицама су потекле људске реке, Моша Пијаде је поручио некој британској политичарки да може Италији поклонити нешто од својих женских чари, а да не дира наш ратни плен, за министра спољних послова Италије, извесног Пелу, скован је слоган Пела-џукела, према амбасадама и културним центрима полетеше каменице.

Вести су се сустизале и престизале, догађаји су се низали из сата у сат, па је дневни лист "Борба" пустио поподневно, односно вечерње издање, да задовољи интересовање узбуђених грађана...

Једне ноћи су и нас, разносаче штампе, потрпали у камион и са пакетима "Борбе" одвезли у Младеновац, где је неки високи руководилац, чини ми се Ранковић, требало да одржи митинг. "Борба" је, као никад у својој историји, била разграбљена.

Тако ће се, сама од себе, из преке потребе, родити замисао о покретању вечерњег листа, са данас свима познатим именом. Уређивања се прихватио Слободан Глумац, способан и радишан човек, увек на ногама, увек у журби, љубитељ и познавалац књижевности, преводилац француске и немачке поезије. Дуго сам с њиме друговао, сретали смо се и у Београду и у Паризу, често смо се и спорили, а кад бих рекао нешто политички врло незгодно, саветовао ме је да то пред другима не говорим.

NovostiТако се, природно, догодило да ванредна издања "Борбе" замени новопокренути вечерњи лист, чији сам први број, уз громогласну дреку, продавао на Теразијама. Мој колпортерски стаж трајао је од јесени 1953, до пролећа 1955. Године 1957. радио сам неколико месеци у "Борби" као сарадник-приправник. У редакцију је повремено свраћао господствени књижевник и песник Вељко Петровић, управник Народног музеја, да попије кафу и да поприча. Био је сјајан и као усмени приповедач, забављао нас је духовитим примедбама и анегдотама.

"Вечерње новости" су напредовале, тираж им је растао, "Борба" је, као "орган" Социјалистичког савеза, животарила. Тим поводом, Вељко Петровић примети:

- То вам је прича о старој, честитој и конзервативној мајци, "Борби", која роди згодну, лакомислену, успешну ћерку ("Новости"), продорну и вољену од широке публике. Овамо тврди и поштовања вредни принципи, а онамо живот. Живот увек побеђује.

И победио је. А "Борба" ће се, у годинама Транзиције, нечујно угасити.

Потом ћу, кад будем стекао извесно име, у "Вечерњим новостима" и сарађивати пишући књижевне и друштвене хронике. Трст смо, оне јесени, славно изгубили, да га у годинама туристичких излета на Понте Росо, као купци фармерки, на мирољубив начин освојимо.