Откривање злочина бугарских окупациних слугу над српским колонистима код Крушева

20171101 11131916. новембар 2017.

После 75 година разоткривена је стравична истину о смакнућу недужних Срба иза Великог рата придошлих у Македонију с надом у бољи живот и сугурну кору хлеба. Помен ретких расутих потомака страдалим прецима у тешком ратном злочину новембра 1942. масакрираних српских колониста из Врличке крајине у Далмацији, монструзно изведен од бугарских окупационих слугу у селу Милошеву, код Крушева у западној Македонији.

Подсећање на мученичку смрт деветорице Срба из Милошева, зверски до смрти у тешким мукама, под ударцима тољага „чувара бугарског поретка“, те ратне 1942. у окупираној Македонији, претучених у суседном селу Пресилу, први пут је обављено уз помен, али без свештеника. Венце и свеже цвеће страдалим положили су конзул Амбасаде Србије Љиљана Танасијевић, градоначелник општине Крушево Томе Христовски и део потомака и суседа убијених Срба.

Maskriranje grobova foto M. StancicОтети из својих убогих домова у Милошеву од стране кажњеничке бугарске експедиције, везани српски цивили буквално су линчовани и затрпани у масовну гробницу покрај кречних јама у суседном селу Пресила. Ту су разбијених лобања у тешким мукама скончали Далматици, Марко (50), Петар (54) и Јован (16) Загорац, Крстан Крунић (54), Божо (56), Глигор (29) и Душан Стоисављевић (25) сви из Отишића и Стеван (25) и Ђуро Стричевић (32) из Кољана у Врличкој крајини.

Један од потомака практично затртих предака српских колиниста који су после Великог рата насељавани у делове прилепског поља, Милош Мељанац, на тужном подсећању на масакр, у необичниом околностима, „на месту злочина“, промовисао је своју књигу „Милошево насеобина удовица“. Посветио је „сенима врличких мученика и подвигу њихових удовица које су на прави пут извеле потомство“.

Milos Meljanac u sredini sa bracom po materi- Иако су спомеником у самом селу 1963. и накнадно једнобразним надгробним споменичнимм обележјима на гробљу и селу Бучин, све жртве, под петокраком звездом без крста, означене као жртве или учесници НОБ-а из овог краја, чињеница је да су то били часни, поштени цивили, радно споосбни недужни сељани буквално отети из својих кућа у Милошеву, само зато што су били „неподобни Срби“, каже Мељанац.

У тешким животним искушењима на крхка плећа седам убогих удовица убијених Срба у Милошеву (Душан Стоисављевић и млађани Јован Загорац нису ни били жењени), свалио се терет и брига о преживљавању, прехрањивању и одгоју 30 сирочади. Прве дане у збегу у страху од потпуног затирања породица, потртажиле су у храму у оближњем месту Кривогаштани.

На тужном скупу у Милошеву, на дан злочина од пре 75 година, поново су се сусрела браћа по матери Милици Аранбашић – мештанин Душан (75) од оца Стевана Стричевића и Славе Илиоски (69) војни пензионер из Београда, од оца Мијајла.

Venac ambasade Srbije- Моји родитељи су у браку били пет година. Ја сам овде рођен 30. октобра 1942. а 1. новембра, оца Стевана су одвели на губилиште. Остао сам без оца, а није ме ни видео. Мајка Милица ми је говорила да је морала да ме крије чак и у цркви да и нас не усмрте. Она се преудала и из тог брака поред осталих рођен је брат Славе са којим смо одрасли, а сада се виђамо увек када долази у родни крај, открива нам Душан део своје сурове судбине крај гробља у селу Бучин где му, са осталим жртвама злочна, почива отац Стеван.

У тежњи да се разјасни деценијама скривана и чак званичним записима заташкавана и извртана историјска истона о злочину бугарских окупатора и њихових домаћих помагача – „бугараша“, истраживање Мељанца и издавање књиге, сведочењем и финансијски помогао је управо Славе Илиоски.

- Расули су се потомци страдалника из Милошева. Сада је у селу 48 душа, а у четири куће је само по један житељ. Млађи су се у трагању за бољим и сигурнијим животом, махом упутили у друга места у Македонији или у Србији. И ови овде муке муче да формираују породице. Имамо сада у селу две снахе Албанке које су се удале за наше већ зреле момке и родиле четворо дечице. Важно је ово сведочење књигом истине о овдашњем злочину. А то је део наше тешке судбине, каже нам Илиоски.

ObelezjeХумке деветорице убијених Срба из Милошева на гробљу крај цркве у селу Бучин, на иницијативу борачке организације од 2004. као „припадници НОП-а“, имају идентична обележја са петокраком, уместо склоњених надгорбних плоча са - крстовима.

- Без суда побијени су „неблагонадежни Срби“, наводно јер су помагали партизане „шумкаре“. А то су били мирни, часни сељани који су били изван икаквог покрета, којег објективно и по историјским доказима, тада у том делу Македоније није ни било. С друге стране, тужно је да храбра удовица Тодора Загорац, која је само две године после трагедије у Милошеву, као партизанка погинула на Бакарном гумну код Прилепа у јединици македонско-косовске бригаде, данас нема никакво обележје. Чак се и незна где су јој посмртни остаци, сведочи Мељанац.

Хероина Тодора Загорац без гроба

Тодора Загорац Пјевчуша, новембра 1942. у злочину на рубу села Пресила код Крушева, остала је без мужа Петра и малолетног сина Јована. Само две године касније, 18. октобра 1944. храбро је погинула код Бакарног гумна, као партизанка у борбама са јединицама немачких снага армијске групе Е, на повлачењу из Грчке.

Иако се њено име налазило на списку погинулих бораца НОБ-а, „њено гробно место на гробљу у селу Бучин“, како каже Милош Мељанац, затрто је.

Небригом расутих и нехајних потомака, као и борачке организације, хероина из Далмације, погинула код Прилепа, остала је без икаквог обележја. На гробном месту где је била сахрањена, 2004. и 2005. шест деценија после њене смрти, сахрањен је старији брачни пар из Бучина. И, од тада, како је записао Мељанац у књизи „Милошево насеобина удовица“, „није познато где су склоњене Тодорице кости“.

20171101 152402Откривено српско гробље у Прилепском пољу

У Прилепском пољу, на комплексу некадашњег Пољопривредног комбината Славеј, недавно су откривени трагови заораног гробља несрећних српских колониста из Далмације, који су после Великог рата били у насеобинама Петрово, Карађорђево, Александрово...

На закупљеном пољопривредном комплексу од око 600 хектара компаније Вези шар из Тетова, захваљујући помоћи и сведочењу једног од запослених, потомака српских колониста Петра Ацеског, разјашњена је енигма окривеног гробља у пољу.

Власник компаније Арбен Абдурахмани је наложио заштиту парцеле на којој се накада налазило српско гробље. Ископом дубоког прстена - канала око гробља, парцела је заштићена од пољиопривредне обраде и угрожавања дела видљивих надгробних споменика изваљених на површини земље.

Према сведочењу дела потомака, на том гробљу сахрањен је велики број српских колониста из Далмације, међу којима је највише деце, умрлих у епидемијама које су харале у тим насеобинама на мочварном земљишту...

20171101 122707Жртве безумља

После полагања венца и одавање поште испред споменика „жртвама безмља“ у Милошеву, конзул Амбасаде Србије у Скопљу, Љиљана Танасијевић у обраћању је указала да је врхунац људског безумља, „бити убијен само зато што припадате једном народу“.

- Наша је обавеза да им одамо дужно поштовање, не само данас, 75 година од злочина, него да успомену на њих негујемо и убудуће, као што смо у обавези да не заборавимо ни све друге жртве ратова који ове просторе нису заобилазили. Њих деветоро мушкараца, Срба, радно-способних, иза себе је оставило 41 сироче, а на ове просторе су из Врличке крајине дошли пуни наде у бољи живот.
Наша је дужност да водимо рачуна о очувању овог и свих других споменика који сведоче о прошлости како би будуће генерације подсећао на важан део историје нашег народа јер без прошлости нема ни будућности.

Ове жртве и овај споменик треба вечно да подсећају, да опомињу да без мира и поверења међу народима нема будућности, нема лепшег живота, рекла је Љиљана Танасијевић.
М.С.