Schlarafia

Како су балови постали "мода" у Србији крајем 19. века

balovims17. децембар 2017.

"Вечерас, Госпо, у Кнеза на балу, играћемо опет бурни валс ко прије, с радошћу на лицу минућемо салу, као да никада ништа било није" - поручивао је незнаној драгој песник Јован Дучић.

Имајући у виду чињеницу да су дворске и грађанске забаве крајем осамдесетих година 19. века постале део свакодневног живота српске елите, не чуди што су управо балови инспирисали овог осведоченог књижевника и бонвивана да напише чувене стихове.

Најсвечаније забаве биле су велики дворски балови, чије обрасце је поставила краљица Наталија Обреновић, пише београдски Данас. Писани трагови историје кажу да је новогодишњи бал почињао у десет сати увече и трајао до дубоко у ноћ. Присуство таквој свечаности подразумевало је поштовање кодекса понашања. Тако је свака дама добијала на улазу књижицу у коју је уписивала партнера за сваку игру и строго се водило рачуна да припаднице "лепшег пола" не остану дуго без каваљера, а ако би се то, случајно, догодило, у помоћ су прискакали "резервни партнери".

Распоред игара је веома поштован и из сачуваних сведочанстава закључујемо да је репертоар имао изузетно изражен национални дух са придодатом "европском формом". Обично се почињало интонирањем кола, од којих су многа била названа по члановима династије Обреновић - коло краља Милана, краљице Наталије, краљице Драге, а затим су следиле полка, мазурка, валцер, па поново коло, неретко "Србијанка"...

Поштовао се, наравно, и "дресс цоде". Тоалете су биле дугачке, са шлепом и нарочито су се цениле оне које су шивене у салону "Код Франсисе" у Бечу или у пештанској "Монастерлији", док је краљица Наталија највише ценила моделе настале у Паризу.

Мушкаци су носили фракове, официри парадне униформе, украшене ешарпама, перјаницама и ордењем. Најотменијом бојом сматрала се једна нијанса љубичасте, позната као "хелиантроп". Свиле за вечерње хаљине углавном су допремали трговци из Венеције, Париза и Лила. Даме и господа су се брижљиво припремали за сваку балску сезону, јер су добар укус у одевању и одабиру накита били сматрани симболима престижа.

Новине које су увођене у облачењу понекад су наилазиле на подсмех патријархално настројених хроничан. Илустрације ради, Милан Ђ. Милићевић је 1881. резигнирано приметио: "Чудно палило у жена. Нешто им је требало, не знам, али лепше нису - све напрашиле косе тако да имаху седе власи, као бабетине. Е, мода мора начинити од људи будале".

Дворска свита је неретко посећивала и забаве одржаване сваке друге суботе у "Официрском дому", те балове у организацији "Трговачке омладине" и "Женског друштва", на којима је поштован готово истоветан церемонијал као на двору: показивање позивница, одговарајућа одећа и до танчина одређен "ритам".

Велику пажњу изазивала су , такође, "примања" код краљице Наталије - недељом пре подне и четвртком увече. После црквене службе код краљице су се окупљали најближи пријатељи, који су се кратко задржавали, док су на недељна поподневна посела долазили политичари и виђенији београдски трговци са женама и кћеркама, а програм је трајао од пет до осам увече.

Вечерњи пријеми на двору четвртком, од миља названи "вечернике", почињали су у осам увече и трајали до поноћи. Званице су биле из "интимнијег" круга него на баловима и по правилу у таквим приликама нису долазиле стране дипломате.