Schlarafia

Хрватска се градила на рачун Србије

18-01-dunavska-diviyijua-ulazi 620x018. децембар 2017.

Шта су Срби,Хрвати и Словенци уложили током стварања заједничке државе. У Словенији и Хрватској 1929. године било пет пута више фабрика него што су их имали у Аустроугарској

Још од Трећег конгреса Комунистичке партије Југославије 1926. у Бечу почело се са наметањем осећања историјске кривице српском народу, наводно због његовог привилегованог економског положаја у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Порицани су, затим, ослободилачка историја овог пркосног народа и његов допринос у стварању заједничке државе Јужних Словена.

Овакве тврдње, после Другог светског рата, када је на сцену ступила Комунистичка партија, постају саставни део историографије, наводи Иван Миладиновић у серијалу Вечерњих новости - Сусрети са историјом. Сам чин стварања Југославије није осуђиван, али је зато осуђивано вођство српске државе. Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца третирано је као обичан "политички манифест", а никако као државноправни акт. Тумачено је да је то "победа српске буржоазије и остварење њених експанзионистичких тежњи".

Стидљиво и готово неприметно, помињана је улога Србије у стварању Југославије. Већина партијских историчара заслуге за настанак нове државе приписивала је великим силама Антанте. Тек пред распад режима, успостављеног 1945. године, почеле су да се појављују студије о томе да је југословенска држава настала пре свега кроз отпор и борбу, а не у кабинетима великих сила.

Данашњи хрватски режим је гласоговорник свих ставова Коминтерне и КП Југославије када је о Србима реч. Вођени моделом континуитета вековне српске кривице, политичари и “повјесничари“ из Загреба, прикривајући бреме своје одговорности, упиру прст ка Београду.

Шта се заправо дешавало приликом оснивања прве заједничке државе?

18-proglasenje-kraljevinaДржавни врх Србије, у садејству са круном, у показивању и доказивању искрених намера у свејугословенском приступу и поштовању националног питања, отворио је процес националног историјског помирења. Први корак је био да избрише све оно што се збило до 1. децембра 1918. и преда заувек забораву. То је требало да буде основа за заједнички живот у новој држави. Истовремено, ово је био и сигнал другим народима, а најпре Хрватима, да Србија није оно што је о њој ширила пропагандна машинерија из Беча и да Срби не желе да буду тлачитељи троимене браће.

Искрене намере српске стране најбоље илуструје масовни пријем бивших аустроугарских официра, посебно Хрвата, у нову југословенску војску. Један аустријски историчар, Лудвиг Једличка, пишући о овоме, и то са поприличне временске дистанце, 40 година после Великог рата, изнео је тврдњу да се ни у једној држави насталој на рушевинама Хабзбуршког царства није тако благонаклоно односило према бившим официрима црно-жуте монархије као у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

У нову, југословенску војску примани су чак и осведочени непријатељи Србије, од генерала до нижих официра, који су окрвавили руке, а какав је био случај и са злогласним гувернером за време окупације, грофом Јоханом Салисом Севићем, који је јавно по Београду говорио да Аустроугарска има довољно вешала за целу Србију.

18-Slavko-KvaternikУ југословенску војску примљен је одмах после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Славко Кватерник, који је био мајор и шеф политичког одељења Војне управе за Србију. Тај исти човек ће у априлу 1941. прокламовати хрватско-муслиманску усташку државу. Од 1915. до 1918, за време окупације, водио је најповерљивију политичку групу. Иако познат као изразити "србождер", примљен је у југословенску војску са чином више - потпуковничким. Пошто је једно време провео у штабу Потиске дивизије, касније је постављен за команданта гарнизона у Цељу. Доживео је и ту част да га краљ Александар 1918. прими у "нарочиту аудијенцију" и, затим, одликује Орденом белог орла.

Колико је било крхко ово "историјско помирење" и колико је била штетна одлука о пријему у југословенску војску толиког броја бивших аустроугарских официра, углавном без икакве провере, говори податак да је у прве четири године постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца забележено 19 шпијунских афера иза којих је, углавном, стајао Стјепан племенити Саркотић, окупациони гувернер БиХ, који ће емигрирати у Беч и суштински бити формални оснивач усташког покрета.

Најзначајнија афера забележена је у лето 1923, када је откривена озбиљна тајна организација бивших аустроугарских официра Хрвата који су се спремали да новој држави, под чију су заставу ступили, задају смртни ударац. Васа Казамировић пише да је центар шпијунске државе био у Загребу, са јаким испоставама у Вараждину, Вировитици, Скопљу, Битољу и Дебру. У траг овој завереничкој организацији ушло се после хапшења Данице Андролић, личне секретарице вође Хрватске сељачке странке Стјепана Радића, на југословенско-италијанској граници. Код ње су пронађени компромитујући документи, управо у вези са овом тајном организацијом. На челу завереника налазио се потпуковник Славко Кватерник кога ће лично краљ Александар одликовати. Приликом хапшења код њега је пронађена студија, намењена Италијанима, о стању на југословенским границама. Поред официра, у овој групи било је и личности које су имале високе положаје у државној управи, банкарству и индустрији.

Опљачкана до голе коже, и сва у ранама, Србија је са великим надама ушла у нову државу - Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, после 1918. године долази до наглог развоја индустрије у Хрватској и Словенији. Да овде није реч о накнадној памети, најбоље сведочи публикација "Наша домаћа привреда", објављена 1929. године. Аутори ове студије, инжењер Новак Поповић и др Душан Мишић, износе крајње занимљиве податке. У Хрватској и Словенији 1910. године било је деведесетак индустријских предузећа са више од 50 запослених радника, а 1929. - пет пута више. На крају треће деценије прошлог века Словенија је била много развијенија од Хрватске и Славоније. Србија, нажалост, није могла с њом ни у ком погледу да се пореди.

Словенија и Хрватска су у време Аустроугарске биле неразвијене и имале су апсолутно подређену улогу у односу на аустријску и чешку индустрију. Захваљујући оснивању Краљевине СХС, створени су сви услови за нагли успон предузећа у тим крајевима. За тих десетак година српска индустрија је обновљена за свега 40 одсто у односу на 1910. годину.

До немачке окупације 1941. године, улагања у индустријска предузећа у Србији нису се битније поправила. Индустријски раст је био мало већи него првих година по завршетку Великог рата, али статистички подаци неумољиво говоре да је на хиљаду становника у Србији, до 1941. улагано у индустрију 247.000 ондашњих динара (у Словенији - 697.000). Економисти који су се бавили овим проблемом дошли су до података да се Словенија у Краљевини СХС и потом у Краљевини Југославији развијала 2,8 пута брже од Србије, а 1,9 пута брже од Хрватске.

У Србији су највише напредовале две гране - рударство и топионичка индустрија. Међутим, оне су 90 одсто биле у власништву страног капитала, који је "колонијалним методама" експлоатисао све што је могао.

За тренутак вратимо време уназад, на прву деценију 20. века до избијања Великог рата. Поред аустроугарског упињања из петних жила да се спречи или успори привредни развој Србије, нарочито индустрије, десило се нешто сасвим друго. У том периоду основано је 347 нових индустријских предузећа, са четири фабрике великог капацитета. Отворено је 55 рудника угља и метала, многе занатске радионице развиле су се до степена фабрика и изграђени су километри и километри нових железничких пруга.

Забележен је финансијски процват: на крају 1911. године, новчани заводи у Србији имали су више од 250 милиона динара уплаћеног акционог капитала. Те исте године, у индустријска предузећа било је уложено 115 милиона, а претходне 82 милиона динара. Вредност индустријских производа била је 142 милиона, што је био огроман раст у односу на 1910, када је износила 74 милиона динара.

У Уставотворној скупштини, на редовном заседању, 31. маја и 1. јуна 1921. године, Живота Милојковић, иначе посланик Комунистичке партије, изнео је податак да је Србија у заједничку државу ушла без три петине свог народног богатства.

У време окупације Србије нанета је непроцењива штета пољопривреди. Одвучене вршалице, плугови и остале пољопривредне справе коштале су у то доба више од милијарду златних динара. Уништаван је и сточни фонд. Рачунице показују да је из Србије отето 700.000 говеда и исто толико коња, три милиона оваца и коза, 800.000 свиња, милиони комада живине.

По повратку из рата већина сељака је затекла разорена огњишта. Задуживање је био једини начин да се то обнови. И десет година после рата просечан српски сељак је буквално грцао у дуговима. Били су принуђени да плаћају врло високе камате, 20, 30, па чак и 50 одсто. А српског сељака који је искрварио у ратовима притисла је сиротиња и његово задужење било је знатно веће него сељака из других крајева Југославије.

Потпуно је била другачија слика на северозападу земље. Сељаци у Словенији и Хрватској живе много боље. По формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца укинуто је 369 велепоседа, са 592.000 хектара обрадиве површине, који су већином припадали Аустријанцима и Мађарима. Дојучерашњи најамници, а неколико деценија раније кметови, тако су постали власници земље коју су обрађивали.

Међуратна статистика

Листајући статистичке податке из година између два рата, може да се уочи и један крајње занимљив податак који илуструје економске неприлике у Србији и њен подређен положај у заједничкој држави између два светска рата. До 1930. године, у Србији је отишло на добош или у стечај, како бисмо то данас рекли, 3.045 фирми, у Хрватској и Славонији само 472, а у Словенији и Далмацији 436.