Iguana

Илија Гарашанин: Српски државник кога је занимала само политика

01.02.2018 garasanin01. фебруар 2018.

Велики српски државник, председник Владе, један од уставобранитеља, творац Начертанија, Илија Гарашанин рођен је 28. јануара 1812. године у селу Гарашима Крагујевачке нахије.

Његов отац Милутин Савић био је саветник и истакнути трговац из времена прве владавине кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића. Илија се школовао у кући свог имућног оца, а подучавали су га приватни учитељи. Затим је отац послао Илију у грчку школу у Земуну, а био је и неко време у Ораховици, где је научио немачки, пише Експрес.

Кнез Милош је примио Гарашанина у државну службу 1834. на очеву молбу и поставио га за цариника у Вишњици. Само три године касније, са 25 година, Илија постаје члан Књажеског совјета, највише установе у земљи, да би га затим, 1838. у чину пуковника именовали за управника војног штаба. Након реорганизовања државне управе почетком 1839, основано је Војно одељење при Министарству унутрашњих дела, а за начелника је постављен Илија Гарашанин. Управо он је заслужан за формирање тзв. гарнизонске војске и доношење војних закона, пред пад кнеза Милоша у време првог намесништва (1839-1849).

Држава у свим својим облицима била је искључива опсесија Илије Гарашанина. Из једног његовог аутографа знамо да се бавио проблемом правне државе и да је читао Монтескјеово дело “Дух закона” и Русоов “Друштвени уговор”. Уставно питање, актуелно за време његовог бављења државним пословима, стално му је привлачило пажњу. У Гарашаниновој архиви сачувано је неколико нацрта устава, од којих је неке сам саставио. Међу њима је и нацрт којим је, као раније посредством хатишерифа, требало решити државноправне односе између Кнежевине и Царства.

Између две династије

Породица Гарашанин активно је учествовала у династијским борбама у Србији током XИX века, а ова кућа је била нарочито дуго и дубоко одана владарима из дома Обреновића.
У време Првог намесништва, познатог као прва уставобранитељска влада, када је на престолу био оболели кнез Милан, а потом очекиван долазак кнеза Михаила, Илија Гарашанин је као члан тзв. „уставотолкователне комисије” обишао Србију, објашњавајући одредбе Устава из 1838. и врбујући присталице за нови режим.

Када се Карађорђев син Александар појавио као претендент на престо, острашћена политичка борба само је појачана династијском суревњивошћу. Уставобранитељски правци били су принуђени да напусте кнежевину, а међу њима три Гарашанина – Милутин, Илија и Лука. Кнез Михаило и уставобранитељи измирили су се под притиском Турске, Аустрије и Русије, па су се синови с већином сабораца вратили у отаџбину крајем 1841, а Милутин у пролеће наредне године. Међутим, Илијин отац и брат погинули су 1842. током тзв. Вучићеве буне, коју су уставобранитељи организовали против кнеза Михаила да би на престо довели Александра Карађорђевића.

Исте године, Илија је постављен за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је 1843. Вучић морао, на захтев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до 1852. године. Илија Гарашанин, Тома Вучић и Аврам Петронијевић били су стубови уставобранитељског режима и главни ослонац кнезу Александру. Министарство унутрашњих дела није под својим надлежношћу имало само полицију, већ и војску, привреду, здравство и саобраћај.

Гарашанин је Полицијским закоником (1850) дао право полицији да кажњава батином, чиме је њену власт знатно ојачао. Познат је још његов закон против крађе (1847) и распис о забрани разношења лажних гласова и говора против правитељства и власти (1852). У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом.

После Петронијевићеве смрти 1852, постао је кнежев представник и министар иностраних послова, али је на том положају остао само до пролећа 1853. Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за Француску, а не за Русију. Гарашанин се вратио у Савет 1856. и у њему остао до 1858. Захваљујући заштити француске дипломатије, Гарашинин је приликом Тенкине завере 1857. био поштеђен непријатности, када је кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео да га осумњичи за заверу.

Однос између кнеза Александра и Гарашанина почели су да хладне крајем четрдесетих година, а сасвим су нарушени у време пада с положаја председника владе. Један од разлога био је Гарашанинов став према проблему наслеђа престола. Тридесетих година он је подржавао ову значајну тековину кнеза Милоша. Кад је Порта променила свој однос према овом питању 1839, укинувши Обреновићима право наслеђа, уставобранитељи су прихватили решење господарског двора. Слаб а не јак владалац био је њихов, али не и државни интерес.

01.02.2018 IlijaКада је радио државни програм Кнежевине Србије (1844), он се вратио Милошевој идеји „да књажеско достоинство мора бити наследствено”. Поучен искуством честих промена владара, сматрао је да је најбоље да наследство престола не везује ни за једну династију. Оно припада српском кнезу, а која династија ће преузети то узвишено место мање је важно. Због оваквог начелног става и због тога што су уставобранитељи жртвовали ову државну привилегију ради остварења својих политичких циљева, пре свега јачања права Савета у односу на владара, Гарашанин није подржао акцију српске владе на Порти да кнезу Александру призна наследство. То је дало повода да оптуже Гарашанина како је педесетих година радио на томе да постане кнез. Чврстих доказа за то нема, али је остала сумња.

Министарство унутрашњих дела припало му је још једном у Магазиновићевој влади (1858). Када је Светоандрејска скупштина наредне године затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах по кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и уместо да бира намесништво, одмах успоставила династију Обреновића, што је учињено без Гарашаниновог знања.

Кнез Михаило није био злопамтило и вратио је Гарашанина државним пословима, па му је крајем 1861. поверио да састави владу од конзервативних политичара, с уобичајеним правом задржавања ресора министра спољних послова. Илија је био стуб Михаилове апсолутистичке политике и изразити противник либералних идеја и демократских слобода. Живео је у уверењу да је битно имати „стално и патриотично правитељство”. Гарашанин спада у ред оних наших политичара старог кова који нису умели да раде с масом, пошто још није било организованих политичких странака. Он је био за владу ауторитета а не за владу популаритета.

Гарашанинова спољна политика

Спољну политику Србије водио је патриотским стазама, што су сви одобравали. У време уставобранитеља он је био за политику ослонца на Запад, пре свега Француску, а за удаљавање од Русије и Аустрије. Стављање Србије под протекторат великих сила (Париски мир 1856) било је у складу с његовим спољнополитицким замислима, иако у томе није имао непосредно утицаја.

Идеју о решењу српског питања ратом с Турском, Гарашанин није никада напуштао. Још као министар унутрашњих послова организовао је револуционарни и национално-пропаганди рад у Турској. Ту делатност продужио је и у време док је био председник владе и министар иностраних дела. У томе су му од користи били Атанасије Николић и Матија Бан. Ратну политику подржавао је кнез Михаило, али не и министар војни Миливоје Блазнавац. Гарашанин се при крају жалио: „Има већ неколико година како ја заваравам људе за почетак рата од пролећа до пролећа, а таквој радњи мора бити једном крај”.

Питање унутрашње независности Србије и проширење наших права у односу на Турску било је једно од најважнијих за време Гарашаниновог бављења политиком. Ту спада и проблем исељавања муслимана из Кнежевине према одредбама хатишерифа из 1830. и 1833. Делом и због тога био је упућен у Цариград 1861. године, када је заступао компрописно решење – јурисдикција Турске ограничила би се само на унутрашњост утврђења, док би сви остали Турци били под српском влашћу. Бомбардовањем Беорада 1862. одлучније је покренуто ово питање, после чега су исељени муслимани из Ужица и Сокола. Највећи успех српске дипломатије и Гарашанина за време друге владавине кнеза Михаила било је добијање београдског, шабачког, смедеревског и кладовског утврђења.

Основна идеја којом су се руководили Кнез и председник владе била је окупљање српског народа у једну државу и оснивање Балканског савеза. На склапању Балканског савеза нарочито са радило 1866. и 1867. године. Први уговор склопљен је између Србије и Црне Горе (1866). Србијанско-црногорски савез чинио је језгро око ког су се окупили други народи Балкана. Мада је на овом пројекту највише радио, Гарашанин је његов завршетак дочекао као пензионер.

Кнез Михаило отпустио је Илију Гарашанина 1867. године, када је, после сусрета са Андрашијем у Иванки, Кнез одлучио да промени своју политику и споља – напуштање агресивног вођења послова, удаљење од Русије, и изнутра – економско уздизање земље, градња железница. Томе се, као узрок, може додати и покретање питања о наслеђу престола и Гарашаниново противљење планираној кнежевој женидби с рођаком Катарином Константиновић.

Када је 1868. убијен кнез Михаило у Кошутњаку, у близини се нашао и Гарашанин. Његова присебност, богато државничко и полицијско искуство налагали су му да предузме неопходне мере за одржање реда и мира. Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој, где је и умро 22. јуна 1874. године.

Начертаније

Гарашанин је туркофилством прикривао национална стремљења када је као министар унутрашњих дела 1844. радио чувено Начертаније – државни и национални програм Кнежевине Србије. То је разуђен план српске спољне политике, који има уводни део и следећа поглавља: „Политика Србије” и „О средствима, којима би се цјел србска постици могла”.
Гарашанин је пошао од тога да Србија мора имати „план за своју будућност”, односно постојећи правац спољне политике, чија је основна начела требало следити „кроз више времена”. Срби желе оно што су некад имали, и то без икаквог преврата или револуције.

„У кратко да рекнем: Србија мора настојавати да од зданија турске државе само камен по камен оцепљује и прима како би од овог доброг материјала на старом добром темељу старог царства србског опет велику нову србску државу саградити и подигнути могла”. Он се није позвао на тековине Српске револуције, нити је на њих рачунао.

У другом делу Нацертанија, ного опширнијем, Гарашанин је плео потку за пропагандни рад у јужнословенским земљама. У томе је показао ненадмашну умешност и вештину. Пропаганда се имала организовати на простору оба царства – турског и аустријског.