Schlarafia

Иван Мештровић поново у Београду

Ivan Mestrovic07. март 2018.

Један од највећих хрватских и југословенских вајара, који је обележио 20. век, Иван Мештровић (1883-1962) поново је у Београду. Призвао га је правник Урош Тутулић својим занимљивим и интригантним романом “Проклетство Видовданског храма”, у издању “Просвете” (2017).

Загонетка Мештровић тема је која прогони аутора. У свом документарном роману првенцу, он прати Мештровића опседнутог југословенском идејом, разапетог између Хрвата и Срба, уметности и политике… Прати његова лутања по свету у потрази за слободом и слободом стварања. Живи у Бечу, Паризу, Риму, Швајцарској, Америци, где и умире, пише београдски Данас. Аутор не крије своје велике симпатије за Мештровића. Диви се његовој храбрости, таленту, ствараоцу који живи за своју уметност, његовим женама… И као да жели да скине стигму усташтва са његовог имена…

На “Светској изложби” у Риму 1911. Аустроугарска нуди Мештровићу да излаже своје радове у њеном павиљону. Он одбија понуду и излаже своје прве експонате са пројекта “Видовдански храм”, у славу косовских јунака, у павиљону Краљевине Србије. Следе напади аустроугарских и мађарских новина. У српском павиљону излажу и Стеван Тодоровић, Урош Предић, Надежда Петровић… Изложбу отвара краљевски пар, кћерка Николе Петровића Јелена од Савоје и краљ Виктор Емауел Трећи од Савоје.

Те године, на “Светској изложби”, прву награду за сликарство добија Густав Климт, а за вајарство Иван Мештровић. „Пре “Светске изложбе” Мештровић је био тек један од неколико хиљада талентованих европских вајара који чекају момент да изађу из анонимности. Иван је зграбио своју шансу и успео. За разлику од Париза, где је за две године израдио педесет скулптура (1908), који га је подсећао на тежак живот и рад који јавност готово није примећивала, Рим је вајару донео велику срећу и статус признатог ствараоца. Тескобан и оскудан живот је нестао, нижу се скупи прохтеви и жеље размажених, богатих наручилаца…“, пише Урош Тутулић у својој књизи.

07.03.2018 ivan“Видовдански храм”, посвећен српским ратницима са Косова, Мештровићу ће донети срећу. Он ће, после грчких и римских митова, пронети Европом нови мит, мит о Косову и храбрости српских ратника. Планирано је да маузолеј буде подигнут на Газиместану. Иако га је наручио краљ Александар Карађорђевић, споменик никад није реализован. Макета “Видовданског храма” годинама је била похрањена у сталној поставци “Музеја у Крушевцу”, да би 2014, за “Ноћ музеја”, била изложена у “Белом двору”. Од тада јој се губи сваки траг. Наводно, после педесет година, послата је на рестаурацију… “Видовдански храм” годинама је поларизовао српску јавност. Неретко се чуло да је кич, мегаломански пројекат… Мада су многи љубитељи уметности, и домаћи и страни, фасцинирани каријатидама са овог храма.

Кад сам их први пут видела, пре много година, прогони ме прича о Мештровићу и његовим скулптурама…

Још као дечак, кога деда често води у “Крушевачки музеј”, и Урош Тутулић бива опчињен каријатидама прелепих голих ратника, жена, мајки, удовица, српских хероина из косовског циклуса. Три године пише књигу и трага за енигмом Мештровић. Иако је идеју за израду “Видовданског храма” Мештровић добио у Паризу, може се рећи да је и он од свог деде у родним Отавицама, добио прву инспирацију… Мештровић је као дечак растао слушајући епске песме из косовског циклуса, у кући Мештровића се гуслало…

Европом хара пошаст фашизма… У Риму, Мусолини нуди Мештровићу италијанско држављанство. Одговара, да не може да га прими, јер је Италија окупирала његову родну Далмацију. Хитлер га зове да буде његов гост, одбија позив. Хапси га НДХ, у Загребу, у затвору проводи више од сто дана. Спашава га, нико други до кардинал Алојз Степинац, због кога ће се касније свађати са многим српским и хрватским интелектуалцима… Јосип Броз га зове да се из Америке врати у Југославију, каже да не може, јер „као монархиста не жели да живи у комунистичкој земљи“. Негде пред крај живота, долази у Југославију и среће се са Јосипом Брозом на “Брионима”.

Чувени научник Никола Тесла пише писмо Мештровићу и моли га да изради његову бисту, која се чува у “Теслином музеју” у Београду. За ту бисту не тражи никакав хонорар. За маузолеј посвећен Његошу на “Ловћену”, за хонорар тражи, “грудву сира и црногорску пршуту”… Споменик посвећен његовој пријатељици, чувеној српској сликарки Надежди Петровић, која једно време живи и ради у његовом атељеу у Паризу, поклања њеном музеју у Чачку. Слично је и са спомеником Милетићу у Новом Саду.

Очаравајући део књиге даровитог приповедача Уроша Тутулића прича је о Мештровићевим женама. Обично је бирао жене које су га окруживале. Волео је лепе, паметне и чудесне жене. Четири жене пресудно су утицале на његов живот. Његова дугогодишња муза и прва супруга, Ружа Клеин, која се против воље својих родитеља удала за Мештровића. Њена јеврејска породица скончала је живот у немачком логору. Ружа је растрзана љубомором и проклетством нерођеног детета, после једног абортуса у Бечу, кад су тешко живели… Мештровић обожава децу и не види свој живот без њих. Четворо деце рађа му чувена, прелепа дубровачка апотекарица Олга Хестерчанек. Дарује му огромну љубав и рађа четворо деце: Мата, Марту, Марију и Твртка. Романса са прелепом и препаметном Маријом Банац, из чувене дубровачке породице бродовласника, обележиће такође његов живот. Обећао је да ће јој по њеној смрти изградити споменик, и одржао је реч. Маузолеј породице Банац у Цавтату краси ово прелепо место. Ту је и Ружена Заткова Квошчински, жена чудесног шарма и лепоте, његов дугогодишњи модел, која свакодневно залази у његов атеље…

Краљ Александар Карађорђевић велики је Мештровићев мецена. Београд и данас красе многе вредне Мештровићеве скулптуре. Неке од њих су симбол Београда, као скулптуре “Победника”, “Захвалности Француској” и “Анђела смрти” на “Калемегдану”, споменик “Незнаном јунаку” на “Авали”, “Повјест Хрвата” испред “Белог двора”…