Schlarafia

Небојша Јеврић: Влада Грк

jevric-kolumna-710x39909. март 2018.

Влада Грк или Влада Добри био је дечак из београдских солитера код кога су ноћили београдски писци и сликари бескућници. Живео је сам у великом стану, који је увек био уредан упркос кршу и лому који бисмо ми за собом оставили. Имао је телефон, што је била велика предност. Јер у штенарама у којима смо живели није било телефона.

Био је жут, мали, без једног ока. На фудбалској утакмици у крају Влада је био голман. Бацио се за лоптом и испало му је око. Утакмица је прекинута и сви су кренули Владино око да траже.
Једне гладне године држао је целу зиму на стану и на храни познатог глумца Славка Штимца. Штимац је био у великом пићу и нико се није усуђивао да му да улогу.

Штимац је био геније. Као и сви ми остали. Једном нас је мој отац покупио пијане и одвео у Бијело Поље у трезнилиште. Ту сам ја написао монодраму за Штимца „Тајна Бермудског троугла”. Штимац је одиграо успешно у бјелопољској гимназији, а онда смо кренули на турнеју по Црној Гори. И у пиће, нормално.
Били смо у Бару, где је још некако прошло, а онда у Цетињу.

У међувремену смо свратили у Подгорицу, која се још звала Титоград. Ту смо се нализали као лиле и стигли у Цетиње код директора гимназије Вукићевића, који је био кум мом стрицу Слобу. Стрикан, иначе шофер, купио је ново одело, ставио кравату и кренуо с нама да види сочињеније синовца и глумца.

Текст монодраме смо некако узгред и изгубили. Сала је била пуна. Продато је шестсто карата. Ми смо били скромни. Тражили смо да нам се на позорницу изнесу сто и четири флаше пива. Публика је села, а и ја као шаптач поред Штимца, али представа никако да почне.

Ја сам покушао да се сетим почетка, али није ишло. Ту је било пиво. Кренуо сам да се дозом призовем памети, али флаша је била затворена. Кад је видео да покушавам да пијем пиво из затворене флаше, стрикан Слобо је бацио кравату и изјурио бесан из сале. За њим су кренули остали.

„Сви могу добити свој новац на благајни”, рекао је организатор Коџак, професор енглеског. У сали смо остали само Штимац и ја, и стрика Слобова кревата на патосу.

Био је то највећи промашај у историји нашег глумишта. У међувремену, „Политика” је писала да је нестао глумац Славко Штимац, кога траже због улоге у филму „Браћа по матери”. Штимац је отпутовао, али мене су задржали пун месец у Бијелом Пољу да се отрезним. И тек после тога, кренуо сам поново на студије код Владе Грка.

Сви из нашег друштва радили су нешто, само Влада није био ништа. Напросто, он је био Влада Грк. Живео је сам и много пута смо заглављивали код њега на гајби. Увек је имао у штеку још једну флашу вињака. Живот је живео Влада Грк сам у великом граду. Ми смо му били породица. Нико се не сећа с ким је у Клуб књижевника дошао. Неки су тврдили да је то био Пера Коњ, други да је са Ацом Секулићем стигао. И остао ту. На појилу међу српским писцима. Дружили смо се годинама.

Кад год би нам нестало пића, код Шолета Боксета, код Зоре с Трошарине, код Горана Говечета, код Деда Јове… увек је ту био Влада Грк. Теле-апел да се појави с флашом коњака. Биле су то те славне осамдесете, кад није било кафе, кад се возило пар-непар, кад је још постојао члан 133 за вербални деликт. Кад је Титова милиција хапсила кога је хтела и кад је хтела.

А онда је опет почео један рат. Ја сам отишао у Сарајево. Гореле су Неђариће с четири стране. Горело је небо над градом. Ту сам упознао породицу херцеговачких јунака, браћу Грковиће. Влада Грк – Влада Грковић хтео је да пође с нама. Хтео је да упозна те Грковиће.

Логику рата је похватао пре свих нас. Опет је ко зна како код Владе била флаша вињака. Готово провидан вукао се ходницима хотела „Терма”. Соба у којој је спавао била је окренута ка турским положајима. Влада је устао из кревета мамуран и снајперски метак је прошао и разбио стакло.

Влада се бацио на кревет и рекао: „Ја не устајем више.” Од тада је лежао у „Терми” кад год не би било акције. И пио вињак.
Тако је спријатељио са Чедом из Житишта. Неславно се завршио наш боравак у Неђарићима. Дошло је до свађе између Неђариђана и добровољаца. Избила је туча која се умало није крваво завршила. Спасио нас је Аца Легија, који је тенковима опколио Неђарићане, који су пак опколили „Терму”, у којој смо били ми, Боканови добровољци. Ја сам у бесу ујео Гину Рускињу за дупе. Она се после жалила мојој жени. Под оружаном пратњом, вратили смо се до Дрине, па оданде куд који.

После повратка из хотела „Терме”, на Илиџи, Влада и Чеда су решили да се окрену послу, да се рата ману. Била је то ’93. година. Глад.

Влада је имао стан у Београду преко пута Сава центра, Чеда кафану у Житишту. Имао је Чеда и жену и сина. Када је отишао у рат, отишла је и жена и одвела сина.

Грк је продао стан и одлучио да уложи новац у јавну кућу коју ће њих двојица отворити у Житишту. Купац за стан се нашао лако, а и прву Рускињу су пазарили јефтино, за само седамсто марака на три месеца.

Оља је била и прва и последња Рускиња која је у Чедину кафану дошла. Била је зима ’93. и читав дан си могао да пијеш за десет марака. А Влада је имао тридесет хиљада марака, своју Рускињу и своју кафану. И заљубио се. Добри Влада Грк да почне да живи као руски кнез у селу Житишту, по шоровима.

Купио је ауто и запослио шофера. И две секретарице. Изнајмио је још једну кафану преко пута Чедине и довео две музике.
Кад би им досадила кафана, доводили су обе музике код Чеде кући и музика је морала да свира и док су моја два ратна друга Чеда и Влада спавали.

Кафане су биле пуне, али је пиће плаћао углавном газда Влада.
После три месеца, Ољи, прелепој Рускињи с којом је Влада Грк лудовао по Житишту, нестало је тајанствених пилула које је свакога дана гутала. Били су то тешки неуролептици.
Почела је да дивља и да ломи. Дуго је Влади требало да поверује да је његова драгана била болесна. И тешко се било малом Влади да се одвоји од своје Рускиње. Али и новац је био при крају.
Тек тада су сазнали да је оно нешто, онај тајанствени пламен у ћошку ока због којег је као Акулкин муж лумповао Влада Грк, болест тешка и неизлечива. У пратњи органа реда и медицинског особља, одлетела је Оља, Луда Оља, у матушку Русију.

Наставили су Влада и Чеда да лумпују још месец дана, док је трајао новац, а онда су се вратили тамо где су ме оставили, у Српско Сарајево, у Српску, у земљу ни Давидову ни Царску ни Спахијску.

Кад се рат завршио, Влада Грк је збавио неки комби који је паркирао на Булевару. Продавао је књиге, а и ту је међу књигама спавао. Сањао је своју прву и последњу љубав. Зараде је било за пиће. Онда би убацио књиге у комби и ту је ноћивао. Међу књигама. Од поверилаца којима је Влада шаком и капом давао новац, нико се није појављивао.

Али је било да се преживи. А онда је и њега нешто почело да боли. Ту у прсима. Али није било од пушења. Била је подла и зла болест. Карцином плућа.

Посетио сам га у време бомбардовања. Лежао је међу чаршавима.
„Слушај ме, пискарало. Ти сваког белаја знаш. Је л’ би се могао набавити један камион експлозива, ја нећу још дуго, да се одвезем до НАТО пункта? Да све подигнем у ваздух!”
Тако ми је рекао. После три дана је умро мали Влада Грк.
Без посмртних плаката, свештеника. Умро је нечујно као што је и живео.

Експрес