Iguana

Манастир Љубостиња - Љубав јака као стена

ljubostinja215. март 2018.

Манастир Љубостиња-„Љубав јака, као стена“, трајно је окамењена љубав царице Милице, њена задужбина подигнута на месту где је први пут видела цара Лазара, у близини Трстеника.

Овај споменик љубави према Светом кнезу Лазару и осталим изгинулим косовским мученицима, страдалничка је, песничка и љубавна читанка у коју је преточена сва дотадашња косовска историја, данашња и будућа.

За царицом Милицом и за око 300 удовица српске властеле изгинуле на Косову, Косово поље се за њима у Љубостињу преселило и трајно завештало и јунаштвом застрло.

Манастир је грађен одмах после Косовске битке крајем 14. века. Зидао га је чувени неимар Раде из народних песама и још око 500 градитеља. Сваки камен кадриран и уткан у Љубостињу, како наводи Рада Ђокић Стојадиновић у репортажи РТС-а, парастос је погинуилм косовским јунацима, као да су у манастир узидани.

У песми Зидање Љубостиње Свети владика Николај Велимировић каже:

„А Милица покрај Рада стоји

сваки камен милује и броји

на свакоме воштаницу пали

сузе лије вако намјењује:

овај камен нека спомен буде

мом Лазару честитом кољену

војсковођи крстоносне војске

што за Христа паде на Косову."

14pokrovОвај до њег' Косанчић Ивану, а до њега Топлици Милану. Један камен Рељи крилатоме, други опет старом Југ Богдану и његовим девет Југовића.

Љубостињска црква Успења Пресвете Богородице, споменик је моравске школе која је овде доведена до савршенства.

Све четири фасаде манастирске цркве украшене су богато изрезбареним чипкастим каменим преплетима који уоквирују врата и прозоре.

У Љубостињи, кнегиња Милица се замонашила и добила име Евгенија, па је у молитви и испосништву све до смрти остала ту, а и после ње.

Манастир Љубостиња, двери су утехе и за Јелену, жену деспота Угљеше Мрњавчевића - потоњу монахињу Јефимију.

У то време, у рашкој и моравској Србији верски и свакодневни живот стопили су се у заједничку визију народа.

zivopisЈефимија, прва српска песникиња, изданак је лозе Немањића. Њен чувени свилени вез у сребру и злату - Похвала кнезу Лазару, дар је манастиру. Тај уникатни ручни рад, Јефимињина „књига", сачувана је у свим српским неприликама и нашим општим пожарима и од тада до данас, још увек сја њена златовезна Похвала. Та Јефимијина монашка књижевност истовремено је и житије и саставни део литургије при служби Св. кнезу Лазару.

Слова свог бола, монахиња и песникиња Јефимија, трајно је извезла у нашој личној карти и показала да је тада култура боравила у свакодневним облицима живота, не само у фрескама и песмама, него у завесама, праговима и времену, јер све је као и текст Похвале, било свето и уткано у једну заједничку замисао.

182832Свој лични и колективни бол у време народног слома, Јефимија је трајно извезла на платну тадашњег, садашњег и будућег нашег времена.

И кнегиња Милица, монахиња Евгенија и деспотица Јелена, монахиња и песникиња Јефимија, заувек су у Љубостињи и данас у друштву са бројним њеним монахињама, нашим савременицама.

Са њима је заједно и монаштво наших живих манастира на Косову и Метохији и у Косову пољу и везују нас, сви заједно, пупчаном историјском врпцом, и нас садашње Србе и оне још нерођене. И, што би рекао наш највећи песник:

„Диже народ, крсти земљу

а варварске ланце сруши

из мртвијех Срба дозва

дуну живот српској души."

И Његошева и Јефимијина поезија, то је та непресушна духовна свежина по којој се српски народ препознаје.

Милан Ракић: Јефимија

Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше,
Продају царства, свет васколики цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене јој душе.

Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...