Iguana

У чекању ускрснућа

VI01-678x38119. април 2018.

У „Српској трилогији“ Стевана Јаковљевића постоји упечатљив опис једног јутра, свитања у ратном крвавом добу – свитања између два рова који, непомерени, на педесетак корачаја, данима, недељама, месецима, стоје супротстављени један другом, и у којима се или између којих се, свакодневно, гасе млади животи.

Елем, у таквом једном јутру, пролећном јутру из једног рова ка другом, допре глас: „Братко, знаеш ли да е данас Великден?“ „Знам!“ – одговара се из другог, српског рова. „Братко, да те питам: Имаш ли малку лебац?“ „Имам.“ „Братко, фрли ми едно парче“. И из српског рова, у високом луку, полетео је комад претврдог хлеба, као камен тврдог, али није домашио до бугарског рова. Пао је на простор који је жртвено поље. „Братко, нећеш ли да пукаш, да га узнем“ – питао је опет Бугарин из рова, а Србин рекао да неће. И војник, млад, испијен и обрадатио Бугарин, изашао је из рова, пресалдумио се преко грудобрана, а онда бојажљиво усправио и застао пред блиском комадом хлеба, неодлучан. А онда се, у знак поверења, из српског рова појавио исти такав војник, и он одложене пушке, и кренули су један према другом. И код палог комада хлеба, средишту смртног поља, голоруки се загрлили. А онда су око њих, из оба рова, пушака одложених на блатњаве грудобране, излазили војници једни ка другима у сусрет, и, уместо ранијих неуспелих јуриша – грлили се. И широм ровова, готово широм фронта, излазили су и грлили се војници, све док се бркати официри нису повратили од чуда и истрчали; псовкама, тврдим чизмама, пљоштимице сабљама и исуканим пиштољима натраг сатерали војнике у ровове.

Не знам да ли се оваква епска и надреална сцена заиста и у стварности и одиграла (а у свом срцу чврсто верујем да јесте) или је само плод имагинације писца који се родио под обронцима исте планине, под чијим обронцима сам и ја угледао свет, који је трчао уз исте обале реке коју сам и ја прелазио, одлазећи у далек широки свет, пише за Данас Радиша Драгићевић. И не знам да ли сам је верно (а верујем да јесам) пренео из књиге коју сам одавно, пре готово пола века, читао – а време зна да избрише.

Но ту, скорије, што време није још обрисало, и што у искуству свих нас, актера, сведока и страдалника вероватно неће обрисати до века – сећање да је у време НАТО бомбардовања јадне нам државе, у ствари, бомбардовања народа који је често двострука жртва – и сопствене државе и њених непријатеља – на овакав дан, на Ускрс, на Велигден како се изговара у мом крају (слично бугарском Великден), донео „хуману“ одлуку да прекине ратна дејства. И само тог дана, тог великог празничног јутра, Милосрдни анђео је над нашим, тог пролећа још неузораним пољима, над крововима наших кућа, над нашим главама и главама наше устрашене деце – склопио своја крила. И у том дану, усред најжешћих и најчешћих узлета невидљивих сејача смрти и путања крстарећих ракета, могли смо да чујемо звук тишине, да у тој тишини се пролећним зовом огласи нека птица (а, сећам се, тада ни птице нису певале). Знамо, Стеван Јаковљевић је већ деценијама спавао мртвим сном, далеко од вароши у којој се родио и проходао – да би могао да опет наслика овакву епску и надреалну сцену. И само на нашем парчету земљине кугле су били су ровови – али не ровови из којих смо ми у отпору и одбрани већ ровови кратера, изровани вишетонским бомбама богатим смртоносним елементима који убијају хуманије и полагано; наши непријатељи су били далеко изнад нас у плаветнилу – у белим скафандерима и уз компјутеризоване команде које су биле непогрешиве у циљевима. И да смо хтели – тог дана нисмо могли да поновимо епску сцену супротстављених војски.

Ево смо опет пред временом у коме се Исус, овенчан бодљивом крвавом круном, носећи претешки крст (усуђујем се да поредим – као наш) мучно пењао уз Голготу. И ево нас опет у рововима – ма како се они чинили имагинарни. Освануће Ускршње јутро ускоро, а у нама неће бити снаге да добацимо или прихватимо онај тврди комадић хлеба.

А хоће ли они који нас изнова и изнова, зарад интереса који нису наши, поново сатерују у ровове у гурају смртоносна оруђа у руке, а у паузама приређују циркуске једночинке играјући се бићем нације, имати снаге и памети да опет, макар на један дан заћуте, да не чујемо њихове опоре и претеће гласове, да не видимо како им из уста куљају убојите речи и окрвављене реченице. Да престану да нас застрашују, да нас заглупљују, да нас понижавају, да вређају нашу интелигенцију – да престану да нас бране.

Или ћемо, и појединачно и као народ, остати заувек у тамној и мучној пећини – гробу, нејаких руку да помере огромну стену на пећинском улазу – дакле, без наде за Ускрснуће.