Srecni Praznici

Исповест – пуковник у пензији Драгољуб Илић Мандов: Како сам постао пилот

12.12.2018Mandov Pula12. децембар 2018.

Одувек сам волео да читам, Још као ученик осногодисшње школе прочитао сам сваки број Политике коју је мој покојни отац Миодраг редовно куповао. Код нас у Бољевцу постојао је један једини киоск у коме је радио чувени Макса. Причало се да он зна ко шта чита, јер је када год купац приђе питао “Борба -Политика?” Није било пробелема јер осим та два листа других није ни било.

(Пула: Испред авиона Ф-86Е стоје – Стојан Талић, Слободан Цветковић и Драгољув Илић. Испод – Радивој Живанов, седи Милета Лековић. Испод крила капетан Васић (погинуо).

Био сам члан градске библиотеке јер смо једино тако могли да дођемо до књига за лектиру. Осим тих књига редовно сам читао и друге.

На распусту између седмог и осмог разреда, од чика Багета, управника, или како се већ та функција звала, добио сам књигу “Осам богатира” (хероја). Прочитао сам је више пута. Радило се о осморици браће Руса, који су сви били пилоти у Другом светском рату. На жалост, у борбама са “Луфтвафе” сви су погинули. Много ме је дирнула судбина браће, а посебно њихова херојска борба и отпор нацизму. И, ту сам преломио – бићу пилот.

Одлука

Пореклом сам из релативно добро стојеће сељачко-радничке породице, која је сигурно, уз мала одрицања, могла да ме школује. Сви су желели да будем учитељ. У селу Добрујевац имали смо велелпну школу коју су кулучним радовима изградили мештани. Учитељица Зага, а касније и учитељ Тика, требали су да иду у пензију и моји су видели да сам ја та замена. Плус остајем у селу могу да допринесем напретку домаћинства. Отац и мајка су јединци, и једина нада смо ми браћа, Славољуб и ја. Мајка Жива од оца Милосава и мајке Јелице Станојевић и отац Миодраг, од оца Драгољуба и мајке Илинке, били су спремни да дају све од себе, да се школујемо али да останемо на имању.

Међутим, моје жеље су биле нешто другачије. Нисам имао ништа против да будем учитељ, али сам више волео да будем пилот.

Биле су велике муке са укућанима поготову са мајком и старима. Имао сам прећутну подршку оца и отворену подршку деда Мице (Милосава) који је од осталих имао великих проблема што ме је подржавао.

Углавном, кренуо сам и јавио се на конкурс. Једноставно ме је фасцинирао пано који је био изложен на огласној табли у Општини на коме је био потпоручник пилот, а у позадини “акро група” са авионима Г-86 Е (Сејбр) на коме ћу летети у завршној години школовања.

Провере

Чекао сам позив и коначно добио да се јавим на преглед на Војно лекарској комисији (ВЛК) у Земун. Уз помоћ рођака Аце Првановића, био сам веома брзо на прегледу. Преглед је трајао три дана, што би рекли, од главе до пете. Још тада, иако нисам много знао о томе, био сам фасциниран стручношћу и професионалношћу тих људи. Са многима од њих сам касније изузетно сарађивао, све до њиховог пензионисања, па и са њиховим наследницима, који су наставили њихово дело. Иначе, наша комисија имала је поред сертификата за преглед пилота свих категорија и падобранаца, и прегледе пилота ЈАТ-а, Ваздухопловног савеза, а касније и оцену способности пилота скоро свих компанија цивилног ваздухопловства.

12.12.2018 MandovКомисијски преглед сам прошао, али то није ништа било сигурно. Требало је од око 5000 кандидата одабрати стотинак. Чекајући извештај ради сваке сигурности отишао сам у Неготин на полагање пријемног испита у учитељској школи. Та школа је била међу најпризнатијим у то време у Србији. Испит сам положио. На повратку из Неготина на путу из Бољевца у село сретне ме чувени Бошко поштар и уручује писмо којим ме обавештавају да сам примљен у Трећу класу Припремне школе за ваздухопловни војну академију (ПШВВА) која је касније премименована у Војну гимназију “Маршал Тито”. То је била прва војна гимназија на територији СФРЈ и школовала је кадрове искључиво за пилоте ратног војног ваздухопловства и против ваздушне одбране (РВВ и ПВО).

(Драгољуб Илић као питомац ВВА)

Школа

Школовање је трајало две године, (касније продужено на четири године). Из предмета физике, хемије, математике савладали смо програм за све четири године што је било битно за наставак школовања на Ваздухопловној војној академији (ВВА).

Већ на самом почетку, по пријему, где нас је оримио директор школе потпуковник Живко Михајловић, установили смо да ће са нама радити врсни професори већ остварени у мостарским средњим школама. Били су изузетни педагози и изнад свега васпитачи. Било нас је из свих крајева бивше СФРЈ па и оних који су слабо комуницирали на српско-хрватском језику. Уз њихову помоћ то је веома брзо превазиђено и наставни план и програм је почео да нормално да функционише.

По Статуту школе, ученици који су на полугодишту имали пет слабих оцена морали су да прекину даље школовање и упућивани су кући. Није их било баш много, али ипак добар део је отишао. Распоређени смо у шест наставних група (три који су изучавали енглески језик и три на руском где сам био и ја). Прилагођавање је трајало врло кратко захваљајући веома стручном раду управе школе и васпитача, а пре свега професора који су имали обавезу да сваког дана у послеподневним часовима раде са ученицима и посебно са онима којима тај предмет није баш “ишао”.

Најзаслужнији за животни успех били су пре свега директор Живко Михајловић, потпуковник Божидар Видојевић, начелник интерната Миле Билановић, мајор, заменик начелника школе, васпитачи Никола Барин, Миодраг Милосављевић, Милета Банчевић, изнад свега професори: Јован Наранџић, разредни старешина нашег одељења, Хасан Курбеловић, професор латинског језика, Дамјан Милићевић, професор српско-хртватског језика, Иванка Зеленика, професор хемије, професор Хазим Муштровић, професор биологије, Рудолф Краљевић, професор историје, Стево Бојанић, професор физичке културе, Антон Кумера, професор музичке културе, Уранка Миснић, професор географије, Лех Салих, професор латинског језика, (говорио је пет језик, Хазим Џаферовић, професор математике.

Мотивација

Школовање је протекло са свим ђачким проблемима. За сваки проблем тражило се и, углавном изналазило решење. Они који нису и поред тога успели морали су да напусте школу. У првој години сам као добар ученик био награђен панорамским летом у трајању од 15 минута изнад Мостара, што ме је додатно мотивисало за успех.

На крају друге године, ми који смо завршили школовање без поправног, отишли смо на организовану радну акцију на Тјентиште где смо једини радили на изградњи пута Тјентиште – Зеленгора без икакве механизације јер се радило о неприступачном терену. Радна акција је трајала 30 дана и после тога смо отишли на распуст. А, 2. октобра 1965. требало је да се јавимо у ВВА у Задру.

Постао сам питомац 20. класе ВВА. У првој години смо поред теоретске наставе предмета из ваздухопловне и ракетне технике, аеродинамике, метеорологије, математике, филозофије, морала армије, и још других предмета, морали смо завршити и комплетну пешадијску обуку, укључујући и давање стражарске службе, оријентацију на терену, гађање из свих пешадијских оружја, укључујући и бацање офанзивне ручне бомбе, АБХ вежбе... И, на крају прве године извршили смо по један падобрански скок са задршком из авиона Ц-47 (ДЦ3) са падобраном Д-1-8Ц13.

У другој години поред предмета који су се настављали из прве, почели смо са припремама за летачке задатке. Почетна обука је била на авиону Аеро-3. Претходно је било потребно извршити компелтну “земаљску” припрему за почетак обуке. Требало изучити комплетну механику и техничку учионицу авиона уз познавање редовних и ванредних поступака као и потпуно познавање упута за коришћење ањеродрома Земуник и алтернативних аеродрома. на практични део обуке нико није могао да пређе док ове услове не испуни и не положи све испите.

Лет

12.12.2018 Mandov Pula1Обука је текла организовано и уз све потешкоће успешно смо савладали. Постојали су критеријуми – ко ѕа одређени број часова не усвоји елементе за први самостални лет (тав лаширање), мора да прекине даљу обуку и даље школовање настави на курсу за официре везе или метеорологије. Након 13 сати и 12 минута, на двоседу, 12. децембра 1966. полетео сам самостално на авиону А-3.

(1969. потпоручници Милета Лековић и Драгољуб Илић испред авиона Ф-86 Д.)

Након тога вршимо преобуку на авиону Г-2 (Н-60) Галеб. Процедура још строжија. Ми смо прва генерација која после А-3 одмах иде на млазне авионе. На техничкој учионици велики део не полаже па се припреме одужују. Углавном смо сви прошли (ја сам положио у првом покушају). Обука на “Галебу” је била комплетна, од основног летења, акробатског, навигацијског, висинског, летења на малим висинама, и у бриђућем лету. Углавном до краја смо савладали све елементе предвиђене Програмом. Били смо спремни за наставак школовања у завршној трећој години.

По постојећим критеријумима одабрани смо за даље школовање за пилоте ловачке и ловачко-бомбардерске авијације. Ми пилоти предвиђени за школовање по профилу за Ловачку авијацију распоређени смо у Пулу. И то део на авиону Ф-86Е (Сејбр) и део на авиону Ф-84Г (Тандерџет). Део пилота предвиђен за школовање по профилу за Ловачко-бомбардерску авијацију остао је у Задру, на авиону Г-84Г.

У Пули поново теорија, техничка учионица за авион ТВ2 (авион двосед за обуку), полагање испита, теорија инструменталног летења, тренажер, летење у свим метеоролошким условима, испитни летови и први самостални лет на ТВ-2.

Долази време коначног циља – преобука за авион Г-86Е. То је авион ловац-једносед и први самостални лет на њему одвијао се самостално уз пратњу наставника. Припреме су свеобухватне и ништа се не толерише. И, коначно априла 1968. године у птањи свог наставника, капетана Марјана Рожича, полећем на једноседу. Милина од авиона, покртетљив по свим осама, моћан, са брзинама скоро до звука. Обука траје перманентно до усавршавања основног, групног, акробатског и инструменталног летења.

И, коначно завршетак обуке крајем августа 68-ме. Тог 31. августа 1968. године сви се окупљамо у Задру где добијамо чин потпоручника и звање пилота.

“Помоћ”

Подсећањем на те дане, увек се са ове дистанце враћам на време када сам конкурисао за пријем у гимназију у Мостару. Многи су ми тада рекли како су ми баш они помогли да одем. Међутим много година касније сам у случајном контакту са тадашњим шефом Месне канцеларије у нашем селу Милетом Пауновићем, када ми је, тада већ као капетану прве класе честитао успех у служби, био затечен питањем – да ли знам како сам отишао. Одговорио сам да сам се захвалио свима који су ми рекли да су помогли.

Он ми онда каже да је на столу у Месној канцеларији пронаао папир са мишљењем за моје школовање. О мени ништа лоше, али је у тексту написано да је мој деда по оцу Драгољуб био три месеца интедант за време четника у селу и ништа више.

12.12.2018 mandov Pula2Каже, не могу да верујем, ти једини са територије целе Општине који конкурише, а са таквом биографијом сигурно не пролазиш. Бесан, цепам паоир и пишем нову карактеристику. Објашњава, деда Драгољуба избацујем, пишем да је твој отац мобилисан 1944. и да је из војске изашао 1947. године и да је то време провео на граници са Бугарском. да је након тога активно ушао у сељачку радну задругу, да се запослио у руднику Ртањ, да се учланио у СКЈ. да ти је деда по мајци Милисав био 4,5 године у заробљеништву у Немачкој и да се као проверени патриота вратио у Југославију, а није након ослобођења отишао на Запад.

(Горњи ред: Драгољуб Илић, Петар Малиновић, Душан Косановић, Ратко Миланкић (погинуо), Валериј Бугариновић, Мато Вулић, Алојз Тербовц (преминуо), Љубиша Паликућа Доњи ред: Миодраг Белош, Богољуб Милошевић, Слободан Цветковић (преминуо), Милета Лековић, Славко Габријелчич (преминуо), Слободан Гогић, Никола Грујин (генерал потпуковник), Миле Манолев, (генерал АРМ, бивши амбасадор РМ у Египту), Стојан талић (преминуо), Мирослав Мишкар (преминуо), недостаје Иван Клеминец.)

Када сам све то откуцао, каже, схватам проблем. Оно писмо које сам поцепао потписали су и печат ставили Председник Месне заједнице и секретар Оппштинског одбора савеза комуниста. Печат Месне заједнице имам, али партијски је у каси. налазим решење, потписујем и једног и другог, оверавам печатом Месне заједнице, а уместо печата ООСК, оверавам истим печатом само га мало окренем да се баш не види, што неће нико приметити. Тако је вероватно и било.

најинтерестније у свему је да су ми и председник МЗ и секретар ООСК блиски рођаци, а Миле “шеф” ми није ништа. такви смо ми Срби, били и остали.

Прекретница

Када смо при крају осмог разреда, добили писмени задатак, била је велика прекретница. Писмени задатак из српско-хрватског језика је био на тему “Кад одрастем постаћу”. Написао сам из душе. Након пар дана професор Драган Милојковић донео је писмене задатке. У одељењу је објаснио да с обзиром да је крај школовања слабих оцена нема, неколико двојки, па онда иде на тројке. Ту сам се већ очекивао. Прелази на четворке, и ту ме нема. Већ сам помислио да је моју вежбанку изгубио. Тада он саопштава да је једина петица мој рад. Захтева да јавно прочитам пред разредом. након тога идемо од 8-1, до 7-1, 7-2, 6-1, 6-2, 5-1, 5-2, где пред ђацима читам свој рад. Веома сам изненађен, посебно почаствован.

Моја рад иде за награду неке институције у Бору. Никада нисам сазнао да ли сам уопште ушао у неку конкуренцију, али сам већ у међувремену отишао за Мостар. До краја живота сам остао безрезервно одан господину Драгану Милојковићу, јер је пресудно било, између осталога, да будем пилот.

24.10.2014 ispred migaМного година касније, када смо као пензионери били у Управном одбору пензионера и инвалида рада у Бољевцу, на његово инсистирање да га не персирам, нисам могао, ни хтео, јер, његова оцена ме је натерала, када ми је било најтеже, када сам у Мостару имао младалачких проблема, да не одустанем. Више пута сам се питао шта би мој професор Драган Милојковић рекао ако се вратим, а да нисам успео. Издрђао сам све личне проблеме и остао.

“Орлови у своја гнезда”

Неколико месеци пре извршена је агресије СССР-а на Чехословачку. Комплетна Војска стављена је у приправност. Ми смо до задњег дана остали у неизвесности да ли ћемо одмах бити упућени у јединице. На промоцији нам је речено да идемо на одмор, али да будемо спремни да се на позив у РТВ “орлови у своја гнезда” јавимо у своје јединице.

На срећу позив никада није стигао али смо сви у вечерњем дневнику морали да пратимо да ли порука стићи. Срећом није стигла. Углавном, 2. октобра 1968. године јавио сам се на службу у Гарнизон аеродрома Петровац – Скопље.

Из моје генерације било нас је 19 потпоручника. Требало је извршити преобуку на авион Ф-86Д Сејбр. Авион веома захтеван, оспособљен електронском командом мотора, радаром са панорамским показивачем, АЛС системом и још многим уређајима који су код нас били мало познати или ван употребе, јер није било земаљских средстава за њихову примену.

Те године је формиран Ловачко авијацијски пук (ЛАП) који је настављао традиције једног ратног пука. Пријем је био величанствен као и наш дочек у јединицу. Сачекао нас је командант пука потпуковник Никола Маравић са комплетном командом.

12.12.2018 Mandov pukovnikУ склопу прилагођавања обишли смо све установе у граду, а посебно у оштини Гази Баба којој смо територијално припадали.

Везе

На тај период сам изузетно поносан и задовољан. Никада нећу заборавити колико ми је тамо било лепо. Како смо лепо примљени, од свих војних и цивилних структура. Осећао сам се као да сам код куће. Свакодневно смо остваривали контакте са локалним грађанима који су нас прихватали као најрођеније и своје. Са већином својих пријатеља и данас сам у вези, телефоном или лично. Никада их нећу заборавити. Они су део моје младости, веома лепе младости.

Из те лепоте сам се и оженио у Скопљу, Македонком, Русанком Серафимовском, и са њом имам две дивне ћерке, рођене у Скопљу.

Драгољуб Илић Мандов