Непријатна сведочења „Менделе Албаније“

Kaplan Burovic u Skoplju318. октобар 2014.
Академик др Каплан Буровић, познат као публициста, књижевник и научник, балканолог и албанолог, напунио је прошлог месеца 80. година, а међу бројним честиткама и жељама за добро здравље и дуг живот, успешан и плодан рад које је добио у Женеви, где данас живи, поред оних од старих и нових пријатеља, било је и одоцнелих порука покајника - бивших непријатеља из периода његовог дугогодишњег тамновања у злогласним казаматима Албаније под режимом Енвера Хоџе.

Један од поузданих, агилнијих сарадника Споне, Буровић је своја пребогата искуства из времена тешких искушења политичког тамновања, започео управо у Скопљу, у време послератне социјалистичке Југославије. Трагајући за тим архивским документима с почетка своје затвореничке голготе, недавно је боравио у Скопљу. И, коначно, добио у руке „добро фалсификовани материјал из досијеа сачуваног у Архиву Македоније".

„Тешка су искушења која сам пребродио. Робијање сам ето, започео овде у Скопљу, односно у затвору Идризово, где сам крајем 50-тих година прошлог века, до последњег дана одслужио 18 месеци тамнице. Све то буди нека сећања која није лако издржати, имајући у виду шта сам све прошао и шта сам преживео", готово као исповест нам је откривао Буровић за време разговора на Бит пазару, у старом делу Скопља.

„Настојаћу да што пре напишем нешто у вези са тим фалсификатима и то ћу послати Спони. Тренутно сам ангажован и на другом издању моје књиге Скадар, коју треба да објавим на албанском језику. Тако сам ето, јако заузет, и спречен да се било чиме споредним бавим. Важно је да ме здравље служи, а воље за писање имам на претек. И, у вези с тим, стално ми се у мислима врте Његошеви стихови: „Много огња под малијем лонцем,/ Ал ће прснут, ал пролит млијеко!"".

У шетњи тесним уличицама старог дела Скопља, човек - легенда једног времена „у наставцима", сведочи да је у свом веку, „дуже био у затворима него што је на земљи провео Исус Христос".

kaplan Burovic u Skoplju1Буровић је досада објавио више од 130 књига, публикација, сведочења, студија... на неколико светских језика. Посебан траг, као непријатног сведока једног времена, уткале су књиге засноване на доказима из његовог богатог научно-истраживачког рада са закључцима да Албанци нису Илири, ни Пелазги. И да су Албанци са Косова и Метохије углавном исламизовани – хришћани.

Рођен је 1934. у Улцињу, у једној од најстаријих и најплеменитијих породица града - Русулбеговића, пореклом из Пераста. Гимназију је завршио у Београду. Албанологију је дипломирао у Скопљу, и – по други пут – у Тирани. Радио је као професор у Тетову, у Македонији, затим у Љушњу у Албанији...

- Учио сам и у Скопљу, где је живео и радио мој брат Џевдет Русулбеговић, тада официр ЈНА. Мој брат и његова жена, снаха Паулина много су утицали на моју личност и образовање. Били су ми, на неки начин, и први учитељи. Често смо се селили, па сам матурирао у Београду, а 1954. поново долазим у Скопље на студије. Прве приче и песме писао сам на српском језику. Објављивао сам приповетке и на албанском. Писао сам на српском, а Есад Мекули и Муртеза Пеза су их преводили на албански. Мекули ме је наговорио да научим и да пишем на албанском и то је био увод да се определим за албанологију, сећа се Буровић.

А, оно што је превасходно обележило његов живот је време проведено по затворима, осуђен као дисидентски књижевник, санкционисан због „агитације и непријатељске пропаганде", најпре у Југославији, па потом у Албанији. За време вишегодишњег тамновања у казаматима Албаније под режимом Енвера Хоџе, сапатници, неки слободољубиви Албанци, Буровића су прогласили за „Манделу Албаније". Он им је био – идол, савест, херој, човек који је са невиђеном упорноћу и истрајношћу рушио лажне величине тадашње идеологије. Зато је и проглашен за „дисидента број 1".

У Албанији Буровић је био осуђен на 43 године робије, а одлежао је 31, спасивши се, посредно, падом режима комунистичког диктатора Николаеа Чаушескуа у Румунији.

- Увод у заслугу да ме прогласе водећим политичким дисидентом кажу била је моја поема „Бојана", коју умало нисам платио главом. Као што сам сведочио на сајту Споне, написао сам је на српском и први пут објавио 1952. године у Дубровнику, касније и у Београду, у листу „Искра". По објављивању јавио ми се Милован Ђилас и припретио: „наставите ли да овако радите и даље, притиснућемо вам главу тако да ћете заборавити певање и започети лелек!" А шта је то опасно у поеми „Бојана"? Река Бојана је на граници Албаније и тадашње Југославије – с обе стране се говорило о народној власти и благодетима социјализма, али уз узајамно оптуживање да је она друга страна издала социјализам. У поеми наводим: „Обале јој с обе стране притиснуле љуте ране. Кука, стење, шуми, бруји, докле ваздух над њом струји. Милује јој лице бледо и шапуће не плaч, чедо. Теци даље, теци, к мору хитај, јаде реци. Кажи шта си видела тамо, на голготи, ој Бојано". Дакле, уз Албанију и Југославију и лагер социјализма сам назвао голготом, и то ми нису опростили, - сведочи Буровић.

У време историјских подела и политичких ломова у комунистичким разилажењима Јосипа Броза са Стаљиновим Совјетским савезом, Буровић је по изласку из скопског затвора, био намеран да се отисне баш у СССР, и то преко Албаније. Каже да је само пар месеци раније то пошло за руком генералу Влади Дапчевићу.

- Иако сам у Албанији говорио да сам у пролазу за СССР, нисам имао среће, јер већ су биле покидане дипломатске везе Москве и Тиране. И тако сам заглавио у Албанији. Сместили су ме у логор за југословенске емигранте у Черми, код градића Љушње. Тешко су ме злостављали ту две године. По изласку почели су да ми објављују приповетке и новеле...

Kaplan Burovic u SkopljuПосле пропалог брака у Тетову, Буровић се у Албанији оженио Вером, тамошњом Влахињом. Родила му је двоје деце – Душана и Душанку. Док је био у затвору Веру су регрутовали у албанску тајну службу Сигурими, уз тврдњу да јој је муж агент југословенске Удбе...

- После деценије боравка у Албанији, ухапсили су ме под оптужбом за непријатељску пропаганду. У одбрани да нисам издајник, изнео сам доказ - објављени роман „Издаја", штампан у Тирани 1965. Па збирку приповедака „Одјек Кораба" 1967. Новела „Змија" 1969. Све су то била дела социјалистичког реализма. Но, у личности Мула Мамер Хоџе, у роману „Издаја" Енвер Хоџа је препознао себе. И зато су га касније сви непријатељи поспрдно називали – Мула. Осудили су ме на 43 године робије. За непријатељску пропаганду до убиства румунског председника Чаушескуа, и његове супруге Елене. Тада је почело да гори под ногама тадашњем комунистичком председнику Албаније Рамизу Алији. Децембра 1990. стигло је његово наређење да ме ослободе, не би ли се јавности показало како је ето, и у Албанији почела демократизација. У казаматима, уз редовно мучење, пребијање, заједно са мном робијали су и неки чланови Политбироа, ЦК комунистичке партије Албаније, „грешни" генерали, министри, амбасадори... Сви су ослобођени пре мене. Но, ни о једном од њих није писано у штампи. Једино о мени – као тобожњем агенту Удбе.

Осокољен по изласку из затвора, пожурио је у југословенску амбасаду у Тирани. Није добио никакву помоћ. Само неколико дана касније покушали су да га отрују.

- У болници су ме спасили захваљујући посебном ангажовању једног часног лекара који је читао мој роман „Издаја". Био је рођак једног мог пријатеља Албанца. Открио ми је да су ми у пиће ставили „технички отров", каже Буровић.

По изласку из болнице, успео је да изађе из Албаније, да се домогне Швајцарске. Најпре је дошао у Цирих, а затим у Женеву где и данас живи. Но, и тамо је на мети албанских екстремиста. У неколико наврата су покушали да га ликвидирају. Његово аргументовано демаскирање не само енверизма, него уопште велико-албанског шовинизма и расизма и даље га чини метом терориста.

Титула

По изласку из затвора у Албанији, тамошњи интелектуалци су формирали нову академију наука и уметности. Каплан Буровић, проглашен за Албанца, који се није покоравао ни Београду, ни Тирани, подједнако велики противник и Јосипу Брозу и Енверу Хоџи, робијаш и у једној и у другој земљи, без питања за сагланост титулисан је за академика.

- Као филолога именовали су ме за шефа одсека албанског језика и књижевности, и даље држећи да сам – Албанац. Међутим, када су сазнали да сам Србин, прекинули су све везе са мном. Но, титуле доктора наука и академика нису ми одузели, објашњава Буровић.

Греси му међутим, нису опроштени. Тако му је 1. јула 2009. усред Тиране спаљен целокупни тираж четири најновија издања његових књига. Албански академици захтевали су од власти забрану дела и личности, а екстремни националисти су га прогласили за persona non grata и ван граница Албаније...

Дело

Каплан Буровић пише на свом матерњем српском језику. Успео је да савлада и руски и француски језик. Од раније је владао македонским, албанским, влашким, бугарским, енглеским, италијанским...

Због „немерљивог доприноса ширењу истине у дијаспори кроз књижевно стваралаштво о српском народу и српској земљи, којој и сам припада", Буровић је одликован златном значком Српске круне, којом је проглашен за Српског витеза. Признање Културно – историјског центра Српска круна из Крагујевца Буровићу је уручено 1. децембра 2012. у Аранђеловцу.