Iguana

Осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног

22.07.2017 zica-stefan-prvovencani22. јул 2017.

Стефан Немањић је био први крунисани краљ, због чега је назван Првовенчани. Под тим именом познат је и данас, осам векова након свечаног крунисања.

Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, подсећа се у прилогу РТС-а (аутор Владана Рашић Драгојевић). Почео је да влада као велики жупан а 1217. године је подигао државу Немањића на статус краљевине.

Престо је наследио на једном државном сабору 25. марта 1196. по жељи свога оца (који се тада замонашио, узевши име Симеон), али мимо права примогенитуре.

Најстарији син Вукан је уз помоћ угарског краља Емерика успео да збаци жупана Стефана и заузме Србију 1202. године. Кад је цар Калојан средином 1203. године продро у Србију и заузео Ниш и Браничево, Стефан је искористио те околности, успео да протера Вукана и поврати жупански престо. Пошто се Емерик налазио у сукобу са братом Андријом, није могао пружити Вукану одговарајућу помоћ и он се повукао на своје поседе, у Зету.

У пролеће 1202. године у Венецији се припремао Четврти крсташки рат. Поход се завршио заузимањем Цариграда и формирањем Латинског царства. Том крупном променом односа на Балкану, Србија се нашла на удару бугарског цара Борила, латинског цара Хенрика Фландријског, угарског краља Андрије и епирског владара Михаила I Анђела, који је сањао о обнови Византије. Да би отклонио све те опасности, жупан Стефан је тражио савезнике у Венецији, био је окренут папи.

Плод тих преговора био је Стефанов брак са Аном, унуком дужда Енрика Дандоле (према неким изворима то је трећи брак Стефанов). Брак је склопљен највероватније 1207. или 1208. године, а из њега је рођен Стефанов син Урош. Тај брак је додатно усмерио Србију ка јачању односа са папом. Тако је Стефан од папе Хонорија III тражио краљевску круну, уз обећање да ће своју државу потчинити црквеној јурисдикцији Рима. Папа је прихватио Стефанове предлоге, послао му је легате са краљевском круном и он је свечано крунисан 1217. године. Према набрајању крунских области (Србија, Дукља, Травунија, Далмација и Захумље), видљиво је да је преузео Вуканове поседе после његове смрти.

Архимандрит Сава, свакако незадовољан том прозападном политиком брата, напустио је Србију и отишао у Свету Гору. Снага опозиције католицизму у Србији и незадовољство због краљевог неслагања са Савом, принудили су Стефана на поновно приближавање Византији, и незадовољном брату. Сава одлази у Никеју, и користећи контакте које је Стефан иницирао са царем Теодором I Ласкарисем и цариградским патријархом Манојлом Сарантеном Харитопулом, успева добити самосталност за српску цркву, али сада не више из Рима.

За првог аутокефалног архиепископа свечано је хиротонисан дотадашњи архимандрит Сава, у Никеји 1219. године. На повратку у Србију, архиепископ Сава се задржао у Солуну, у манастиру Филокалу, где је сређујући законске књиге, саставио познату „Крмчију" или „Номоканон", основни законски споменик Српске православне цркве.

Неки истраживачи пишу да је после осамостаљења Српске архиепископије извршено поновно крунисање Стефана Првовенчаног по православном обреду. Око 1220. је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, који је подигнут као седиште нове архиепископије. Сава је тада папином круном (венцем) поново крунисао (овенчао) свог брата Стефана за краља.

22.07.2017 zicaСавиним доласком у Србију почиње организовање српске самосталне цркве. Поред две постојеће епархије, Рашке и Призренске (која се помиње још у повељи цара Василија II из 1019. године), основане су нове епископије: Зетска, Хумска, Хвостанска, Топличка, Будимљанска, Дабарска и Моравичка. Центар нове архиепископије постаје манастир Жича, задужбина краља Стефана. Нови православни архиепископ, утицајем брата краља, не тражи укидање католичке Барске архиепископије.

Краљ Стефан Првовенчани је умро септембра 1228. године. Архиепископ Сава га је замонашио пред смрт и дао му име Симон. Том приликом је пренета краљевска власт на његовог сина Радослава.

Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини, манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три пута у време Карађорђа: прво у време Кочине крајине, затим у пролеће 1806, кад је Студеница била попаљена и привремено напуштена, а мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. године, када су мошти склоњене у манастир Фенек. Од 1839. године мошти почивају у манастиру Студеници, са изузетком Првог светског рата, када су биле пренете у Пећ и потом у манастир Острог.

Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона", то јест биографију свог оца Стефана Немање и чуда душе Светог Симеона после смрти тела.