Iguana

Хотел „Балкан“ у Београду зборно место комита

Terazije-Hotel-Balkan13. новембар 2017.

Наредне године навршиће се сто година од завршетка Првог светског рата. У њему је Србија, по званичним подацима, изгубила сваку трећу мушку главу. Повод за почетак рата био је атентат у Сарајеву 28. јуна 1914. И век после тог догађаја постоје настојања да Србија буде окривљена за његов почетак. Један од разлога за такав став јесте повезаност Војислава Танкосића, једног од најпознатијих четника у тадашњој Србији и међу Србима, са младићима из Босне и Херцеговине који су извели атентат.

Војислав Танкосић је ангажовао Драгишу М. Стојадиновића да обучава младиће из Босне, који су се школовали у Београду, да буду четнички инструктори када се врате кући. Своје ангажовање и атмосферу у Београду, Стојадиновић, комита, врстан стрелац, фотограф, филмски сниматељ и студент права у то време, описао је у „Гласнику" Историјско-културног друштва „Његош" из Чикага, у децембарском броју, 1974. године, поводом 60 година од Сарајевског атентата. Тај текст је мало познат нашој јавности. Зато преносимо његове делове о тадашњој атмосфери у Београду који могу допринети бољем разумевању тадашњих прилика и последица које су наступиле, наводи Драган Коларевић у прилогу за РТС.

„Међу четницима из старе организације био је приличан број босанско-херцеговачких добровољаца-четника, који су се после рата 1913. вратили у Србију, и ту прихватили послове којима су желели да се баве. Са њима је одржавао сталне везе мајор Воја Танкосић и својом иницијативом организовао је за њих у Ћуприји прави четнички логор. Знало се да Србији предстоји обрачун са Аустро-Угарском због Босне и Херцеговине. Вероватно да је у то време Танкосић, са својом официрском тајном организацијом, имао и друге планове, о којима се, у то време, није могло нагађати, те је власт толерирала ове четничке логоре као места за прихватање и збрињавање наших младих добровољаца из свих српских крајева."

Угледни Београђани који су подржавали четнике

„У то време као и раније, у хотелу ʼБалканʼ на Теразијама, који је држао Ђока Попара, Херцеговац, био је свакодневни састанак свих истакнутих четничких војвода и четника који су се бавили у Београду.

Dragisa-M.-Stojadinovic-668x1024У ʼБалкануʼ је такође био стални сто др Милорада Гођевца, шефа Општинског санитета и првог организатора четничке акције на Југу. За његовим столом обично су седели Голуб Јанић, рентијер из Маврова, сопственик ʼБалканаʼ и председник ʼСрпске браћеʼ, затим Јосиф Студић Призренац, секретар ʼСрпске браће", браћа Рибникари, Владислав и Дарко, уредници ʼПолитикеʼ, Петар Павловић, професор Сима Тројановић, директор Етнографског музеја, Сава Радуловић, шеф београдске железничке станице, апотекар Велимир Карић.ˮ

Четници и војводе гости хотела „Балкан"

„Око овог стола налазили су се столови војвода и четника, увек пуни гостију. Ко је желео, ту је могао видети капетана Сретена Рајковића, шефа Горског штаба преко Вардара, војводе Глигорија Соколовића, Јована Бабунксог, Василија Трбића, Стеву Ћелу, Доксима Михајловића, Ђорђа Скопљанчета, Јована Долгача, а, поред њих, поручника Јарослава Антонијевића, поручника Воју Танкосића, капетана Борка Паштровића, капетана Јову Наумовића, такође све старе четнике из 1905. године. Стални гости ових столова такође су били и студенти - четници Личанин Милош Свилар, Риста Тохољ, Дуле Димитријевић, Кумановац професор Јован Алексић, Миломир Миленковић, познији уредник ʼПолитикеʼ, Јова Гашић, Босанац, калуђер Јован Грковић Гапон, хемичар Драгомир Јекић, управник Фабрике жица Милосав Јовановић, дрогериста Сава Мумџић, апотекар код ʼГуслараʼ М. Јовановић, наредник Милош Ивковић, наредник Секула Влаховић итд., итд."

Можда неко жели, понекад, да се сети ових имена. Можда и да им захвали? Да помисли на њих када пролази поред „Балкана". Драгиша М. Стојадиновић у тексту објављеном у децембарском броју чикашког „Гласника" 1974. наводи да су београдски чиновници, трговци и занатлије, сматрали за велико задовољство да сваког дана наврате у то друштво. Ту су имали прилику да чују вести о акцијама комита, такође и да пруже помоћ четничком покрету, који је одушевљавао народ у целој Србији. Та „дружења" постала су нека врста обреда и обичаја после завршетка Првог и Другог балканског рата.