Дебитантским албумом „Swing 011“ београдски музичар Срђан Попов дефинитивно је скренуо пажњу на свој рад и доказао да га лични таленат и сензибилитет у извођењу легендарних хитова и те како издвајају од просечности и колотечине, не само српске, већ и регионалне музичке сцене. Од Дарка Краљића до Рока Гранате, Попов је показао да његово време управо долази, а он је среман да га зграби оберучке…
Београђанин Срђан Попов, уз помоћ озбиљних музичара недавно је реализовао деби-албум насловљен „Swing 011“, који је објавила српска подружница регионалног дискографа „Менарт“. Ту су се нашле обраде класика светске и регионалне сцене – од „Девојко мала“, преко „Чамца на Тиси“, „На морскоме плавом жалу“…, до „Стој Џони“ Чак Берија и „Биондине“ Рока Гранате“. Овај изванредан млади уметник у разговору за „Слово“ говори о својој фасцинацији музиком 50-их, узорима којима се дивио, својим стремљењима у животу, изазовима и плановима за будућност…
Актуелни албум „Swing 011“ је прави регионални музички препород, а неке песме већ су најављене као синглови. Како си се уопште нашао у свингу?
– Још као тинејџер сам се заљубио у музику 50-их, посебно у Елвиса Прислија. Иако тада нисам био ни рођен, та музика и то време уопште имају посебну магију и изузетно позитивне вибрације. Мој први бенд у коме сам певао са 16 година био је бенд који је свирао ретро музику тог времена. Касније је почео да ме занима оно што је претходило настанку рокенрола.
Сав тај стари блуз, џез, кантри… Све из чега је настао rock ‘n roll и што се свирало од двадесетих година прошлог века. Један од праваца је и свинг. Рокенрол је одатле наследио ритам. Постоје стари и нови свинг. Џез свинг из тридесетих је стар, а крајем деведесетих многи сјајни бендови су оживели свинг и ту стару музику представили на нов начин (Brian Setzer Orchestra, Big Bad Voodoo Daddy…).
То је идеја коју следим, да покажем нешто старо на нов начин. Као када се снимају римејкови старих црно-белих филмова. Скоро деценију сам провео у Северној Америци и имао сам прилику да лично упознам неке од својих музичких узора.
На албуму се налазе песме, рекао бих, класичне домаће и светске музичке сцене. Од Дарка Краљића до Чака Берија и Рока Граната. Како сте их све сакупили на једном месту?
– Албум Swing 011 је специфична колекција обрада која призива добре духове прошлости, али са ових простора. Дарко Краљић је био наш први поп композитор, а у његовим песмама приметан је утицај америчке музике тог времена, у мери која је тада била могућа. Нажалост, политика је увек утицала на све, па је америчка музика 50-их овде некако прескочена. Тек 60-их је нешто почело, али и тада су италијански певачи били можда популарнији од америчких, а опет су их певали домаћи певачи.
Београдски рокер из шездесетих година прошлог века Томи Совиљ обрадио је музику Чака Берија („Стој Џони“), Ђорђе Марјановић многе песме Рока Граната. Овим албумом желео сам да направим својеврсну посвету нашим, југословенским пионирима и иноваторима популарне музике.
Били су много већи „панкери“ свог времена него што данас можемо да замислимо.
Све ове песме сам аранжирао као свинг, а Swing 011 је посвећена граду у
коме сам одрастао.
Како бисте се представили некоме ко не познаје ваш посао? Ко је, заправо, Срђан Попов? Македонци би због презимена рекли: он је наш…
– Представио бих се као музичар, певач, кантаутор, мада радим и неке обраде, али на свој начин. Пре свега, желео бих да се представим као ретро уметник, протагониста ретро музичких токова. Да не буде забуне, слушам све и свашта. Од класике до електронике. Људи обично мисле да је музика коју свирам заправо једина ствар коју волим и слушам.
Волим саму музику. У петој години сам кренуо у музичку школу и нико ме на то није терао, сам сам то тражио. А зашто сам одлучио да се бавим ретро стиловима?! Потпуно спонтано, а вероватно зато што та музика код мене заузима посебно место.
Презиме Попов. Постоје македонска, бугарска, руска и војвођанска. Исто се пишу и читају, али имају различито порекло. Моје је из Војводине, одакле водим порекло по очевој страни. У Банату, одакле су моји преци, прилично је уобичајено презиме. Првобитно презиме било је Поповић, али је Марија Терезија уклонила „ић“ из презимена свих Срба из Војводине. Зато данас у Војводини имамо презимена која се завршавају на „ов” и „ев”.
И немам ништа против да Македонци кажу да сам ја њихов. Не видим идеју Југославије кроз политику, комунизам и све то је вечна тема кафанске (а данас и фејсбук) политике. Ја то схватам као биолошку ствар и иако смо раздвојени границама, сви смо ми само варијанте људи са Балкана. Не разумем ко је успео да нас убеди да смо толико различити. Али то је већ тема којој овде није место.
Шта је са оригиналним песмама које сте радили пре свинга? Каква је њихова судбина
– Ауторске песме које сам радио пре албума „Swing 011” скупљене су на једном албуму који сам назвао „Црни кабаре”. Албум је доступан у дигиталном формату, а објавила га је и издавачка кућа „Менарт Србија“.
Албум смо „тихо” издали и још није промовисан. Што се саме музике тиче, моја инспирација је био џипси џез. То је била полазна основа и уз ту музику сам писао поетске текстове о познатим животним темама. Продукција песама је тако упакована да звуче као акустични поп, а многи су звук упоредили са оним што је урадила група „Vaya Con Dios“, чији сам велики фан. Постоји нека блискост између џипси џез музике и наших тамбураша, па је било доста поређења са Балашевићем. Неки су то упоредили и са музиком коју је Мањифико радио за филм „Монтевидео Бог те Видео“.
Људи једноставно имају потребу да то што радите упореде са нечим и да вас негде сврстају. На сву срећу ова поређења су ми велики комплимент, иако нисам покушао никога да имитирам. Дефинитивно планирам да радим више оригиналних ствари, а желим да правим музику за представу или филм.
У твојој музици се осећа утицај многих музичара и жанрова. Ко је све утицао на тебе? Шта си и кога слушао?
– Као тинејџер сам се заљубио у музику 1950-их, посебно у Елвиса Прислија. За то су умногоме заслужни филмови Елвиса који су се емитовали код нас, као и легендарни филм „Бриљантин” и серија „Злочиначка прича”.
Осамдесетих година прошлог века такозвани rockabilly revival. Овај музички талас започео је у Британији и проширио се на Европу. Стигло је и до нас, али не у толикој мери… Бендови попут „Stray Cats“-а и солисти попут Шекин Стивенса донели су ту музику 50-их у новом светлу, нешто што је било и старо и ново у исто време, и прихватљиво млађој публици.
Слушао сам и волео и старе – Елвиса, Чака Берија, Џонија Кеша и неке нове.
Пре тога сам слушао екс-ЈУ рок, а мој омиљени бенд били су „Партибрејкерси“. У њиховој музици сам осетио и утицај музике Чака Берија…
Слушао сам и панк-рок, али сам касније открио да су све оне песме групе „The Clash“ или „Ramones“ које су ми се највише допадале, заправо обраде из 50-их.
Касније је почео да ме занима тај стари џез, свинг. Међу својим миљеницима из тог времена могао бих да издвојим једног извођача – Луиса Приму. Наравно, ту су и многе друге музичке легенде – Дин Мартин, Френк Синатра, Луис Армстронг…
Цела листа би била огромна.
Како је бити музичар у Србији, у времену пуном искушења?
– Све зависи од тога каквом се музиком бавиш. За неке је ово време искушења, некоме ово време одговара. За мене је главни и једини покретач мој ентузијазам. А колико ће то трајати, видећемо.
Каква је будућност албума – промоције, концерти…?
– За „Swing 011“ сам већ имао неку врсту претпромоције, то је заправо била промоција дигиталног издања. Следеће што планирам да урадим је концертна промоција ЦД-а са бендом, односно екипом проверених музичара коју сам управо због тога окупио. Концерти су наравно у плану, али не само поводом албума „Swing 011“, већ планирам да интегришем и друга своја дела, али и ауторске ствари.
Планирам и да снимим и урадим нешто ново, да се бавим мешањем жанрова, да покажем да нисам ограничен музички или певачки.
Имаш ли тајну мантру како се одупрети изазовима, бити јак и у невољама које сустижу једна другу на глобалном нивоу?
– Чини ми се да сви дуго, дуго тражимо тајну мантру, а она не постоји. Пада ми на памет стих Нена Белана „Човек тражи пут, а не зна да је луд…“. На неки начин то се односи на све нас. Мислим да људи мешају превише личних неуспеха и разочарања са глобалним проблемима. Погледам около и видим превише људи који осећају да им неко нешто дугује. Кривци су родитељи, Бог, држава, судбина… Сви мисле да заслужују нешто много више у животу, а да ли је то заиста тако…
Морате бити јаки, супроставити се пре свега илузијама и нереалним жељама. Видим да су људи у све бржој трци за нечим, али ни сами не знају за чим заправо јуре.
И у тој „трци за ништа“ прођу им животи.
Иван Бећковић
фото: Ива Танацковић
