Симонида Перица Јут је са својим мужем Робертом снимила документарни филм „Тесла: господар муња” који је 2000. добио „Еми”, а сада пише књигу којом ће уз помоћ двоглавог белог орла покушати да докаже континуитет нашег народа од Винче до Тибета

О Симониди Перици Јут тешко да би била довољна књига да се напише, а камоли новински текст. Она је сликарка, кустос, дизајнер графике, уметнички директор на филму, говори пет језика уз матерњи српски и управо је завршила курс корејског. Има бронзу у брзом клизању, радила је мозаике у Светој Софији у Вашингтону са чувеним мајстором Димитријем Дукасом који је занат испекао на Светој Гори, радила је као продуцент и уметнички директор на два документарна филма који су овенчани наградом „Еми”. Диви се Лафајету и цару Душану. Али пре свега, ова жена је једна од оних наших људи у Америци за које се мало зна, а захваљујући којима се леп реч о Србији пробија и тамо где то није могуће.

Управо је она са супругом Робертом и уз помоћ Маргарет Чејни и професорке с Берклија Јасмине Вујић, извукла Теслу из заборава у Америци почетком деведесетих. Током рада прво на књизи, а потом и на филму, готово да су банкротирали, али је светлост дана ипак угледао сада већ култни „Тесла: господар муња” који је 2000. добио „Еми”.

– Ја сам Роберту открила Теслу. Када смо се упознали, имао је само један снимљен документарац о претњи нуклеарног рата, али који је побрао бројне награде. Било је тешко тих првих година у Америци. После великих почетних успеха у Берлину и Бриселу, 10 година нисам могла да добијем место за изложбу ни у Њујорку ни у Вашингтону. Слабо сам говорила енглески јер сам у школи учила руски, радила сам и као продавачица и волонтирала у музеју јер сам хтела да останем у контакту са уметношћу, пошто сам у Србији дипломирала сликарство. Праву шансу ми је дао Роберт који је желео да радим за њега као уметнички директор – прича Симонида коју смо ових дана поново срели у Београду.

Наш први сусрет био је пре 12 година, када су она и Роберт, који је иначе дипломирао светску књижевност, били у Србији. Роберт је, нажалост, недавно преминуо, а Симонида је у његовој радној соби пронашла 60 кутија пуних скрипти и материјала за документарне филмове које је имао намеру да сними.

У њиховом дому у Вашингтону, име Никола се помиње свакога дана: не само због Тесле, Симонидине крсне славе и сестре Николете, већ и због њиховог сина Николе, биоинжењера, који у 31. години има већ три патената у области гајења матичних ћелија у сврху промене генома болесних. Он тренутно ради за „Такеда”, јапанску компанију при МИТ-у у Бостону.

– У Вашингтону имам много пријатеља, Француза, Корејаца, Енглеза, Шпанаца, али се трудим да одржим контакт са нашим људима, да се не погубимо у туђини. И са сином Николом причам на српском. Волим Фрушку Гору и тренутно откривам вина са тог поднебља – прича Симонида.

Утеху после Робертовог одласка јој пружа и повратак сликарским коренима. Њен заштитни знак још пре била је употреба златних листића, то је заправо био њен дипломски рад о византијској уметности на Факултету примењених уметности, а сада осим злата, сребра и бакра, експериментише и са употребом шкољки као сликарског материјала. Недавно је имала изложбу у амбасади Француске у Вашингтону поводом Дана бастиље, а сада има и нови подухват: пише књигу о пореклу симбола двоглавог белог орла.

– Тренутно прикупљам материјал, буквално са свих страна света и из свих раздобља. Не можете ни да замислите колико је култ двоглавог белог орла распрострањен. Најстарији мит на свету о овој птици који сам пронашла сачуван је у једној корејској књизи – прича и показује античке новчиће, заставе, грбове, фигурине, скулптуре и слике из Турске, Персије… Све што је до сада прикупила, а грађа је огромна, по њеним речима, доказује континуитет нашег народа од Винче до Тибета.

– Ми смо држали Евроазијску степу, за нама су дошли и Турци и Монголи. Ми смо се кретали у односу на климу, а они у односу на нас. Безброј је доказа за то, а све захваљујући двоглавом белом орлу – открива део свог истраживања које ће сасвим сигурно изазвати полемику у научним круговима.

До тада, Симонида ће да покуша да заврши неки од Робертових филмова: за сада је успела да уради филм о Првом светском рату и учешћу српске војске.