Букурешт

Мањинска питања имају значајно место у односима Србије са земљама окружења. Међутим, уместо да буду мост добросуседства, националне мањине су често један од узрока назадовања билатералних односа или њихове стагнације на ниском нивоу. Подсетимо да је Хрватска, због наводних проблема своје мањине, два пута блокирала отварање преговарачких поглавља Србије с ЕУ, уз најаву да ће то и убудуће чинити. Румунија и Бугарска такође не искључују могућност блокаде процеса евроинтеграције наше земље због мањинског питања.

С друге стране, Срби се у већини суседних земаља суочавају с озбиљним проблемима, као што су непризнати мањински статус у Словенији, непостојање билатералног споразума за заштиту мањина с Албанијом, учестали етнички мотивисани инциденти у Хрватској, непоштовање права на запошљавање и школовање на матерњем језику у ФБиХ и Црној Гори… За разлику од наведених земаља, положај Срба је релативно добар у Румунији и, у нешто мањој мери, у Мађарској.

Статус српске мањине у Румунији опредељен је решењима у румунском законодавству, које је знатним делом саображено основним постулатима кључних међународних докумената о заштити права мањина – Оквирне конвенције за заштиту националних мањина и Европске повеље о регионалним или мањинским језицима. Срби имају једно гарантовано место у Парламенту, а влада редовно финансира кровну организацију (Савез Срба у Румунији – ССР) износом већим од 800.000 евра годишње.

Добром положају Срба у Румунији доприноси и активност ССР усмерена ка афирмисању националног, културног и верског идентитета, очувању образовања и информисања на српском језику, итд. Настава на српском језику одржава се у седам основних школа и гимназији „Доситеј Обрадовић” у Темишвару, а на нивоу високог образовања, српски језик и књижевност изучавају се на универзитетима у Букурешту и Темишвару. Информисање на српском језику одвија се кроз шест штампаних гласила, ТВ емисију „Српски видици”, једночасовну емисију на Радио Темишвару и 24-часовни програм на Радију Банат линк. Овоме треба додати да је у Румунији установљен Дан српског језика, а од 2019. године 27. јануар, Дан Светог Саве, званични је румунски празник.

Положају српске заједнице свакако погодује дуга традиција добрих билатералних односа. Између две земље кроз историју није било директног оружаног сукоба, политички дијалог је редован и садржајан, интензивна је сарадња у већем броју области (енергетика, саобраћајна инфраструктура, трговинска размена…), а од посебног је значаја да Румунија није признала једнострано проглашену независност такозваног Косова.

Ипак, у неким областима законска решења се не примењују или је њихова примена непотпуна. То се, пре свега, односи на тенденцију гашења школа с наставом на српском језику због малог броја ученика, што је супротно начелу позитивне дискриминације. Такође, непотпуно се примењује одредба о службеној употреби српског језика. На 309 локалитета у западном делу Румуније, у којима су испуњени законом прописани услови, двојезични натписи су само на улазу и излазу из места, али не и у исписивању назива установа. Поред тога, српска заједница тражи да се знатније повећа број етничких Срба запослених у полицији, префектурама, саветима жупанија и општинама.

Очувању садашњег степена поштовања мањинских права Срба и даљем унапређењу њиховог положаја требало би у већој мери да допринесе матица у оквиру билатералних механизама за решавање мањинских питања.

Перспективу Срба у Румунији треба, међутим, сагледавати и кроз неповољну тенденцију смањења њиховог броја због ниског наталитета, процеса асимилације, делимично и одласка у друге земље ЕУ. На попису становништва 2011. број Срба је био 18.481, што је за 7,4 одсто мање него на претходном попису 2002. Смањење српске заједнице је свакако озбиљан изазов с којим се она дугорочно суочава, а може да доведе до постепене маргинализације њеног места у румунском друштву.

Др Драгомир Раденковић, (Политика)

амбасадор у пензији, Београд