У Кинотеци Македоније новембарски програм је у знаку филмских остварења из Србије – почев од хит пројекта ТОМА, Драгана Бјелогрлића  који  обара рекорде у гледаности у региону . Филм ће бити приказан у четири дана – 5,6,8 и 9. новембра од 20.00 часова.

Филм ТОМА Драгана Бјелогрлића, динамична сторија о животу и доживљајима легендарног певача Томе Здравковића, као сваки прави филмски хит на Балкану, већ је избацио неколико реплика које стичу култни статус са невероватном брзином. Једна од њих гласи „Ти не бираш публику, публика бира тебе!“, изречена од певачице Силване Арменулић, намењена њеном колеги Томи.

И, свакако  српски играни филм ТОМА имамо на почетку новембарског програма, најављено је из Кинотеке Македоније. Пројекције су заказане за 5. 6. 8. и 9. новембар  с почетком у 20.00 часова

Филм  су режирали Драган Бјелогрлић и Зоран Лисинац . Сценарио: Драган Бјелогрлић, Зоран Лисинац, Никола Пејаковић.

Улоге: Милан Марић, Тамара Драгичевић, Петар Бенчина, Андрија Кузмановић, Сања Марковић

Филм је ТОМА биографски портрет – слободна интерпретација живота и доживувљаја легендарног певача Томе Здравковића (1938-1991), који прикзујје његове почетке, врх његове славе, жене у које се заљубљивао и које су га инспирисале при компоновању његових навећих хитова, као и односе на некада захуктаној естради у некадашњој Југославији.

Причу у филму ТОМА прати певач (Милан Марић) од периода његове ране младости, када као младић у Лесковцу ради као кафански помоћник. У тој кафани гостује певачица Силвана Бајрактаревић (Тамара Драгичевић), звезда у успону. Тома се заљубљује у њу и презентује прву песму коју је написао, па ће му Силвана помоћи да добије ангажман као кафански певач у Тузли. Потом му помаже да направи значајнији искорак на београдској естради и, иако никада неће постати љубавници, остају невероватно емоционално повезани за читав живот.

У филму ТОМА пратимо живот Томе Здравковића кроз сталне флешбекове из његових почетака, преко успона и падова у кариери, одлазак у САД, до медицинских третмана на почетку деведесетих. Тома и доктор Хаџи Поповић (Бенчина) који га лечи– или покушава да лечи, имајући у виду немарност пацијента за сопствено здравље – воде праву битку око његових ставова за  живот и срећу. Неузвраћена љубав од Силване, која се удаје за тенисера Радмила Арменулића, и пороци као алкохол и коцка можда здравствено  уништавају певача, но они су његова инспирација за неке од навећих хитова такозване „новокомпоноване“ народне музике, који су и до дан-данес  „обавезне  нумере“ на репертоару пордичних весеља.

Документарци – Чекајући Хандкеа, Случај Макавејев или процес у биоскопској сали, Учитељ из Дримкола, Сеобе се настављају вечно

Крај новембарског програма у Кинотеци Македоније резервисан је за четири документарна пројекта савремене српске кинематографије. Реч је о два документарна дукометражна филма Горана Радовановића, Чекајући Хандкеа, и Случај Макавејев или процес у у биоскопској сали, као и два краткометражна документарца ауторског двојца Милан Кићевац, Бошко Милосављевић, Учитељ из Дримкола и Сеобе се настављају вечно.

Случај Макавејев или процес у у биоскопској сали – 24. новембар

Режија: Горан Радовановић, сСценарио: Горан Радовановић, Борис Трбић

Учествују: Илија Башић, Милена Дравић, Светозар Цветковић, Желимир Жилник)

 

Радовановићев документарац осветљава можда најесктремнији случај политичке цензуре у некадашњој Југославији, судски процес филму В.Р. МИСТЕРИЈЕ ОРГА(НИ)ЗМА, режисера Душана Макавејева 1971. године. Макавејев филм је подигао велику прашину и политички кругови у тадашњој Југославији су хтели по сваку цену да га забране, сматрајући га врхом такозваног „црног таласа“ у југословенској кинематографији. Макавејев као инспирацију за филм имао је лик и дело немачког психијатра, сексолога Вилхелма Рајха, који после емиграције у САД пред налетом нацистичког режима, постаје једен од најконтроверзнијих личности у јавности , прави „трн у оку“ конзервативаца, као човек који квари амерички морал. Било је организовано необично „суђењење“, једна врста скупа великог броја тадашњих самоуправљача у бисокопској сали „Арена“ у Новом Саду где је филм био нападан да искривљује социјалистичку стварност у Југославији (истовремено, светската критика уздуже Макевејев филм как најкомунистичкији филм у том периоду). На пулту су се ређали говорници разних социјалних профила, од радника до режимских интелектуалаца са осудама автора, а само неколико говорника је бранило ауторску слободу.

„Ми имамо право у нашој демократској заједници да забранимо то што нам се не допада у овој земљи…“, гласи острашћена осуда једног од говорника. Један од сарадника Макавеева тајно је снимао цели скуп скривеним микрофоном у рукаву. Од четири траке  снимљене на том скупу Радовановић је реконструисао политички процес Макавејеву, после којег ће  режисер емигрирати из Југославије и следећих неколико филмова снимиће у Европи, САД, Аустралији…

У Тадовановићевом филму учествују преживели глумци и сарадници из његових ексјугословенских филмова, а његов говор на суђењу интерпретира Светозар Цветковић, један од његових омиљених глумаца. „Филм В.Р. МИСТЕРИЈЕ ОРГА(НИ)ЗМА постао је симбол филмског наследства које нам је оставио Макавејев: филмски језик као игра и вечни експеримент у режији и монтажи. А забрана овог филма током времена постала је симбол Југославије као недовршен социјалистички експеримент“, објашњава документариста Радовановић. Филм је био награђен на београдском ФЕСТ као најбољи домаћи филм и добио је награду критике. Својио је и награде и на Фестивалу историјских филмова у Хрватској и на Филмском фестивалу у Тајвану.

Чекајући Хандкеа,2 5. новембар 18:00 ч.

Режија: Горан Радовановић, сценарио: Горан Радовановић, Борис Трбић

Најновији документарац Горана Радовановића, који је светску премијеру имао на Интернационалном филмском фестивалу у Санкт Петербургу, Русија, почетком новембра прати винара Срђана Петровића из Велике Хоче на Косову и Метохији.  Откако је Петровић чуо да је аустријски писац са париском адресом Петер Хандке (Peter Handke) добио Нобелову награду за књижевност у 2019 години, добија инспирацију да стави плочу са ликом писца на зиду његове винарије. Хандке је неколико пута посетио и боравио у тој винарији, и постављање спомен-плоче, као знак захвалности овом писцу у изолованој и гетоизованој српској енклави на Косову и Метохији постаје сизифовски подухват који открива животну драму преосталог српског становништва.

Аутор Радовановић каже да боравак Хандкеа у српским енклавама на Косову пре седам година имао је велики утицај да сними његов играни филм ЕНКЛАВА (српски кандидат за „Оскар“-а 2016). За разлику од претходог документарца – Случај Макавејев или процес у биоскопској сали, у коме доминира аудио-запис, прича о Чекајући Хандкеа почива искључиво на слици.

Петер Хандке (1942) има гнемачко и словеначко порекло, растао је у Источном Берлину, студирао у Грацу, и његова проза 70-тих година прошлог века део је новог таласа немачке књижевности и филма. Режисер Вим Вендерс у раној фази његове каријере снимио је филмове СТРАХ ГОЛМАНА ОД ПЕНАЛА (Die Angst des Tormanns beim Elfmeter / The Goalie’s Anxiety at the Penalty Kick, 1972) и АМЕРИЧКИ ПРИЈАТЕЉ (Der amerikanische Freund / The American Friend, 1977) – према романима Хандкеа, као и ремек-дела НЕБО НАД БЕРЛИНОМ (Der Himmel über Berlin / Wings of Desire, 1987) – према сценарију Хандкеа.

Писац је 1977 режирао филм ЛЕВОРУКА ЖЕНА (Die linkshändige Frau / The Left-Handed Woman) према његовом истоименом роману. У годинама распада Југославије, за разлику од већине  западноевропских и америчких интелектуалаца и писаца, Хандке је подржавао Србе и режим Милошевића – и негирао геноцид над муслиманским становништвом у Босни и Херцеговини. Ти његови ставови четврт века касније, када је Хандке добио Нобелову награду, изазвали су бојкот већег дела балканскх земаља

Учитељ из Дримкола, 26. Новембар, 20.00 .

Сценарио и режија: Милан Кићевац, Бошко Милосављевић.

Документарна прича о заборављеном српском писцу Анђелку М. Крстићу, чије је  дело обележено питорескним Дримколом, његовим родним крајем у Југозападној Македонији. Историја српске књижевности данас Крстића сматра значајним именом у српској литери прве половине 20. века, рехабилитујући га јер је био неправедно запостављен деценијама.

Теме документарца о Анђелку Крстићу су његов живот, књижевна дела и просветитељски рад, мало познати данашњој јавности. Милан Кићевац и Бошко Милосављевић преко истражувања скупили су до сада необјавену и непознату архивску грађу, породичне фотографије и емотивна сећања његових живих потомака. У занимљивој причи о животу и делу Крстића говоре професори историје и књижевни критичари који су проучавали ту епоху.

Кртићев живот започиње и завршава се у селу Лабуништа,крај границе са Албанијом. Крстић је имао буран живот, школовао се у Београду, учествовао у ратовима с почетка прошлог века, но и поред могућности да остане у српској престоници  решио је да се врати у родни крај, где је и написао капитална дела српске књижевности из тог периода.

Селидбе се настављају вечно, 27. Новембар 20.00

Сценарио и режија: Милан Кићевац, Бошко Милосављевић.

Документарац ауторског двојца Кићевац (продуцент) и Милосављевић (режисер) инспирисан је појмом „Горња земља“, како су називали Мађарску (као део некадашњег аустроугарског царства), крајна дестинација бројних сеоба Срба са  Балкана које су се одвијале вековима уназад. Аутори у филму приказују богато српско културно наследство које данес постоји у Мађарској, и прича се одвија кроз живот српске прошлости, објекте ктитора, споменике и друге важне објекте и историјске споменике који се налазе у Будимпешти, Сант Андреји и другим местима у том делу Средња Европе, својевремено насељених емигрантима из Србије.

Наратор приче је глумац Бојан Жировић, а о сеобама, споменицима,људима и догађајима из те историјске епохе говоре др Динко Давидов из Српске академије наука и уметностите (САНУ), др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду, и др Бојан Поповић, кустос Галерије фресака, као и недавно упокојени патријарх српски Иринеј.

М.С.