Ни након безмало три деценије Срби у Гламочу, локалној заједници у Кантону 10 у Федерацији БиХ, у којој су иначе већинско становништво, не успевају да се изборе за нека од основних права која су им загарантована и Уставом и Дејтонским мировним споразумом. Последице тога трпе и њихова деца којој је вољом кантоналних власти ускраћено право да уче српски језик и изучавају националну групу предмета по наставном плану и програму Републике Српске. На све досадашње покушаје локалног руководства, као и родитеља деце, да промене ту ситуацију и да омогуће српским школарцима да изучавају свој језик и пишу ћирилицом, кантоналне власти одговарале су или ћутањем или обећањима која никада нису испуњена.

Начелник Гламоча Небојша Радивојша каже да неће престати борба за права Срба која им припадају као једном од конститутивних народа у Кантону 10. Избориће се, тврди он, да се у гламочке школе, осим хрватског и босанског, мора напокон увести и српски језик.

„Надамо се да ће нова кантонална власт, која је у фази конституисања, имати више разумевања и да ће, за разлику од претходних, правилно схватити суштину проблема, јер ми не тражимо ништа мимо онога што нам, као и дугим констититутивним народима, припада по Уставу”, рекао је Радивојша за „Политику”.

Вишегодишње довођење гламочке српске деце у позицију да се при упису у школу морају изјаснити хоће ли учити хрватски или босански језик, на који начин губе нит са сопственим националним бићем, званичници Српске разумеју као апсурд какав не постоји нигде у свету. У том контексту, председник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ Ђорђе Радановић, Гламоч карактерише као црну тачку на свим мапама људских права.

„Гламоч је најбољи показатељ односа према Србима у Федерацији БиХ. Српској деци је ускраћено учење српског језика и ћирилице. Нажалост, због тога се често догађа да та деца када дођу у Републику Српску на даље школовање не знају свој језик”, изјавио је Радановић за „Политику”.

У предратно време у Гламочу, који се налази на југозападу БиХ, живело је 12.500 становника, од којих је било 10.000 Срба. На последњем попису (2013. године) у тој локалној заједници евидентирано је 4.200 становника међу којима је било 43,5 одсто Срба, углавном повратника.

За разлику од Гламоча, у Дрвару и Грахову, такође локалним заједницама са већинским српским становништвом које територијално припадају Ливањском кантону, српској деци је омогућено да се школују на матерњем језику. Нажалост, то није случај и у Босанском Петровцу у Унско-санском кантону у коме су Срби, такође, најбројнији. Због немогућности да уче матерњи језик већина српске деца из те заједнице опредељује се за школовање у Српској, односно у општини Дрнић, удаљеној десетак километара. Јер не желе да у ОШ „Ахмет Хромаџић”, без обзира што им је „пред вратима”, уче и лекцију о „геноциду у Сребреници” која је, иначе, обавезно градиво у школама широм Федерације БиХ.