Под медијаторством Милутина Станчића у пријатном амбијенту Културно информативног центра „Спона“ у Скопљу на представљању Центра за српске студије из Бањалуке и часописа Српски преглед говорили су универзитетски професори др Душко Певуља и др Горан Максимовић.
Часопис за књижевност, науку и друштвени живот под називом Српски преглед, чији је главни уредник био знаменити српски књижевни критичар Љубомир Недић, излазио је, једно кратко вријеме, далеке 1895. године. Од 15. јануара до 15. априла 1895. године објављено је укупно девет бројева Недићевог периодика, подсетио је професор Певуља.
– Упркос кратком вијеку, како је рекао, Српски преглед је у историји српске књижевне периодике оцијењен као драгоцјено гласило, као својеврсна најава и претходница знаменитог Српског књижевног гласника (1901).
Ми смо се за овај назив часописа опредијелили из два разлога: због истицања националног карактера и обухватности коју подразумијева ријеч преглед. Као вид симболичке споне, први број Српског прегледа визуелно смо обогатили насловним страницама Недићевог часописа. Тим гестом најављујемо да ће сваки наредни број бити опремљен ликовним и графичким детаљима из богате ризнице српске књижевне периодике.
Уређивачку платформу Српског прегледа није могућно ни представити ни најавити на овом мјесту. Његов поетички лик ће се ишчитавати из сваког појединачног броја. Печат препознатљивости гласилима овога типа доносе разноврсност и занимљивост објављених прилога.
На овом мјесту наглашавамо да ће српски филолошки програм бити једина константа нашег уређивачког концепта. Како у националној јавној свијести и научној мисли још увијек не постоји сагласност о томе шта су темељна одређења српског филолошког програма, треба нагласити да је то научна истина о српском језичком и националном идентитету утемељена у српској филолошкој традицији и у обновљеној свијести о тој традицији. Учестала преименовања српског језика и редуковање српске духовне традиције управо се и заснивају на неуважавању општеважећих научних стандарда и изневјеравању националне филолошке мисли.
Тренутак у коме покрећемо часопис вишеразложно је занимљив. Културни садржаји, укључујући и оне који припадају сфери издаваштва, друштвено су скрајнути и остављени скоро без икакве државне финансијске помоћи. Затим, постоји нека врста прећутне сагласности о томе да је штампана форма часописа превазиђена, да су савременији и бржи модели (и књижевне и културне) комуникације у односу на њих остварили недостижан примат. Пред нашим очима, међутим, одиграва се и нешто што се упркос својој очигледности прећуткује: убрзани, углавном мисаоно површни и аутоматизовани облици општења, не остављају дубљи духовни траг, немају свој препознатљив рукопис, садржајно и идејно су виртуелизовани. Најзад, текстове у данас доступним часописима и серијским публикацијама на српском језику* – нарочито оне са ознакама високе научности – веома Тренутак у коме покрећемо часопис вишеразложно је занимљив. Културни садржаји, укључујући и оне који припадају сфери издаваштва, друштвено су скрајнути и остављени скоро без икакве државне финансијске помоћи. Затим, постоји нека врста прећутне сагласности о томе да је штампана форма часописа превазиђена, да су савременији и бржи модели (и књижевне и културне) комуникације у односу на њих остварили недостижан примат. Пред нашим очима, међутим, одиграва се и нешто што се упркос својој очигледности прећуткује: убрзани, углавном мисаоно површни и аутоматизовани облици општења, не остављају дубљи духовни траг, немају свој препознатљив рукопис, садржајно и идејно су виртуелизовани.
Најзад, текстове у данас доступним часописима и серијским публикацијама на српском језику – нарочито оне са ознакама високе научности – веома често карактерише одсуство критичке свијести, истраживачке ширине, научне одговорности и ауторске компетентности. Умјесто свега тога упадљиво се инсистира на техничким појединостима (тип фонтова, начин цитирања, итд.) које су ствар промјенљивих конвенција. У таквом амбијенту, истинске ствараоце, чији је легитимитет почивао на непрестаном проблематизовању властитих становишта, замијенили су болоњски „аутори“, површни јуришници на бодове и највиша академска звања. Тако је, да се послужимо ријечима руског философа Сергеја Хоружија, са којим доносимо разговор у првом броју Српског прегледа, суштина помјерена ка периферији, док се споредно и маргинално гнијезде у средишту. Тај инверзивни принцип, који Хоружиј види као једно од кључних обиљежја савременог свијета, као да је најприје прожео научну свијест, оно подручје људске креативности чији би смисао морао бити у препознавању и разобличавању свакојаких симулативних стратегија.
Часописи су увијек били израз саборне свијести, плодотворне узајамности духовно и интелектуално блиских људи. Специфичан начин стваралачког дјеловања и остављања трагова у свом времену. Дуговјечност тих напора готово је пресудно зависна од наклоности благодарних читалаца. У нади да ћемо ту наклоност заслужено добити, излазимо пред заинтересованог читаоца са првим бројем Српског прегледа, рекао је Певуља.
Професор Филозофског факултета у Нишу, др Горан Максимовић је говорио о делу Из Македоније, заборављеног аутора Томе Смиљанића Брадине, (заједничког издања двају центара из Скопља и Бањалуке), говорио је професор Филозофског факултета у Нишу, др Горан Максимовић.
На овом мјесту наглашавамо да ће српски филолошки програм бити једина константа нашег уређивачког концепта. Како у националној јавној свијести и научној мисли још увијек не постоји сагласност о томе шта су темељна одређења српског филолошког програма, треба нагласити да је то научна истина о српском језичком и националном идентитету утемељена у српској филолошкој традицији и у обновљеној свијести о тој традицији. Учестала преименовања српског језика и редуковање српске духовне традиције управо се и заснивају на неуважавању општеважећих научних стандарда и изневјеравању националне филолошке мисли.
У уводном делу је подсетио да је Тома Смиљанић Брадина српски писац из Македоније. Рођен у мијачком селу Тресонче у Дебарској области 1888. године. Упокојио се у Београду 1969. године. Прикупљене су и штампане приповетке које је претходно објавио 1924. године у Скопљу у две збирке – На планини и друге приповетке из Македоније и Стојна и друге приповетке из Македоније.
Професор Максимовић је и пред учесницима представљања у центру „Спона“, истакао да „као приповедач Брадина на упечатљив начин приказује живот у јужним српским крајевима, осветљава тешку социјалну, верску и националну судбину, због вишестољетног ропства под турским завојевачима, али и дејством бугарских егзархиста и националиста на крају 19. и на почетку 20. века“.
– Писац предочава идентитетску свест и истрајност, као и лексичко богатство старосрпских покрајинских говора са простора Македоније и укључује их у српску књижевност и културу. Поред свега тога, сагледава и разноврсна обиљежја народног живота, што је у сугласју са његовим етнографским студијама и истраживањима овога поднебља, а затим укључује и читав низ заплета о јунацима и догађајима у којима се на најбољи начин исказују врлине тог патријархалног свијета.
– Брадина у уметничком и етичком погледу слави лепоту изворне снаге планинске природе и карактера горштака, нешто попут Петра Кочића и његовог приказивања Змијања, попут Матавуља и његових „далматинских горњака“, показујући тиме да су најснажније људске вредности, непоколебљиво чување народносног имена и вере, најчвршће очувани управо у најтежим животним условима и историјским околностима.
Брадина је то чинио и онако како су то радили и његови завичајни сународници и савременици, попут Анђелка Крстића (1871-1952), који је потекао из Дримкола, као и духовни сродници и књижевни сликари овога поднебља, попут Григорија Божовића (1880-1945), који је потекао из Старог Колашина. Отуда ова књига приповедака управо и представља покушај да се књижевно дело Тома Смиљанића Брадине, а несумњиво се то односи и на његов етнографски рад, отргне од заборава и изнова врати у видокруг савремене српске науке о књижевности и актуелног српског издаваштва, истакао је професор Максимовић.
М.С.
Фото: Лука Суша
