Прошло је седам деценија од велике бродске трагедије у којој је на ушћу Саве у Дунав река однела више од 100 живота, а један од тада и сада ретких преживелих пензионисани професор Земунске гимназије Михаило Гркинић (90) каже да му сећања на наш „Титаник”, на ту како неки оцењују, највећу речну несрећу у историји Балкана, ни време није избрисало.
Један од преживелих 28 путника, тада студент географије, за Танјуг каже да и данас памти детаље несреће и људске судбине и страдалих и преживелих као и оно што су тада „Политика” и „Борба” писали о тој најтежој несрећи на српским рекама икада – о потонућу брода „Ниш”, који је саобраћао на редовној речној линији Београд-Земун.
Додаје да и данас жали што никада није постављена плоча која ће подсећати на тај 9. септембар 1952. када је за само неколико минута на речном дну заршило 55 људи и деце, а још толико их се удавило и што већ ову велику годишњицу нико није обележио, као увек до сада, када су преживели у Саву пуштали венац са 130 свећа.
„Чеси су на малој реци где се удавило десетак мештана поставили спомен таблу, они памте трагедије”, рекао је Гркинић и изразио жаљење што је код нас нађачала култура заборављања.
Колико су околности биле тешке, каже, говори и чињеница да такво невреме никада више није видео и то што је несрећа показала да је ни најискуснији нису преживели.
У несрећи су тако, како додаје, страдали и Вера Ердељан првак Србије у пливању, али и и капетан дуге пловидбе Томашић, који је прошао сва светска мора – испливао је, али му је на обали код Небојшине куле отказало срце.
„Тога дана враћао сам се са факултета, на повратку сам увек користио речни превоз – имао сам студентску карту, ускочио сам у брод који је кретао из Пристаништа, журио сам да стигнем на ручак у два”, рекао је професор који чува сат који је тога дана тачно у 13.09, у време несреће, престао да ради и никада га више није поправио.
На броду сам видео разредну Емилију Катић и Ацу домара из Земунске гимназије, носио је пуну корпу старих новина из „Политике” за брисање прозора у школи, … кажу да је та корпа помогла некоме да се спаси …
„Ветар је ударио изненада, брод се преврнуо, настала је густа магла ништа се није видело… Падао је град већи него кокошије јаје, ударао нас је, нисам знао како да сачувам главу, … више ме је то плашило него људи који су вриштали”, рекао је Гркинић, који додаје да упркос свему никада није био смиренији.
„Нечији мушки шешир је допливао као спас, ставио сам га на главу и већ тада сам био сигуран да ћу преживети … Када се дигла магла дошли су да нас спасавају, рекао сам да могу да испливам јер сам одрастао на Дунаву..”, навео је он и додао да је касније помагао да се убаце људи у војни камион, да их одвезу на ВМА.
Разредну је спасио Васа кога је претходне године срушила на август, а Ацу нико.
„И данас, седам деценија и два дана касније, памтим девојчицу из Сарајева која је викала где је моја мама, неизбрисива ми је слика како иде према Дунаву да је тражи, то ме пресекло, као и слика старог свештеника руске цркве из Земунског парка, дуге седе браде, како се скупио и молио када је вода продирала. Сећам се и мајке две девојчице која је легла преко колица и све три прогутала је вода…„, навео је професор.
Подсећа да је брод „Ниш” свакодневно саобраћао на линији Београд-Земун, да је тог дана био крцат, јер је мост био затворен, да је то била трагедија због које је проглашена тродневна жалост.
„Било нас је доста са сталним картама. Брод је био крцат, а капацитет 60, 70 путника. Било нас је више од 130, по нашим проценама и 150 а нас 28, 30 се спасило, остали су се подавили. Моја другарица студент фармације Олга Ђурић је страдала, а од нас Земунаца, који су се спасили и живи су Биљана Фекете, Љуба Миловановић али због старости нису више у стању да говоре”, рекао је Гркинић који и даље сања да ће ипак бити постављена спомен табла као сведочанство на трагедију коју је и књижевница Аница Петровић описала у поеми „Земунски Титаник”.
Подсећа да исту жељу дели и аутор романа „Бродолом” Влада Арсић.
Гркинић каже да му време није помогло да заборави трагедију, као ни машинисти Драгану Јовановићу, који је касније доживео нервни слом, јер се сматрао лично одговорним за смрт младог колеге кога је замолио да одради још ту једну вожњу, па да иде кући.
Додаје и да још памти леву покидану еполету официра којем је помагао да се спаси, као и ланац којим му је за руку била везана торба у којој је вероватно имао важна документа.
„Вера Ердељан се удавила, била је првак у пливању, а њена другарица која је била хрома није”, каже Гркинић и додаје да је тај детаљ о другарици чуо када је био у полицији. Додаје да је као преживели добио одштету од 16.000 динара таман довољно за студентску карту до краја студија.
Истрага је показала да је разлог несреће виша сила и невероватан сплет околности. Говорило се и да је тежиште брода померено при замени парне машине знатно лакшим дизел мотором, као и да је на месту несреће корито продубљавано, што је био један од разлога за речни вртлог.
Професор каже да је желео да отркије узрок трагедије, да је нашао инжењера из Новог Сада који је рекао да онај који је вршио реформу није добро поставио стаблизаторе већ их је у име модрернизације заборавио, тако да је брод изгубио тежиште – уместо две тоне угља, 200 литара дизела нису могли да поставе равнотежу”, рекао је Гркинић и навео да су налаз демантовали из Југословенског речног бродарства.
Извештаји из тог времена, како су писали медији, говорили су о најмање 126 жртава, али тачан број није утврден. Била је то највећа трагедија у историји југословенског речног бродарства. „Нис” је потонуо за свега три минута, пет минута након изласка из Пристаништа.
Напорима посаде брода ‘Соча’ и других радника, брод је до јутра извађен са дубине од 14 метара… Гњураци су затекли језив призор – мртвог морнара како грли катарку брода и још 55 лешева, од тога седморо деце.
Медији су наводили пример и Ане Бајзерт, текстилне раднице, која није знала да плива, али су је таласи, који су прогутали њену ћерку, живу донели до обале, као и човека који је сретан испливао на обалу мислећи да је спасио своје дете, али је спасио туђе….
