Тачно пре једног века у санаторијуму на Врачару преминуо је војвода Живојин Мишић од последица вишегодишње тешке болести којој није било лека. Вест се брзо раширила међу његовим саборцима из ослободилачких ратова и широм целе новостворене Краљевине СХС. Отишао је и други српски војвода из редова армије у којој је у том моменту био на дужности начелника Главног генералштаба.

Као и његов претходник, војвода Путник, напустио је свет у мундиру и чизмама не дочекавши заслужени одмор, и по трећи пут пензију. Новине му донеше некрологе, пописаше све ратне функције, одликовања, напредовање у чиновима. Све највиђеније сакупило се на испраћају његовог тела од Официрског дома до Новог гробља. Ређали су се говорници. Стизале су делегације из свих крајева. Гуњеви и копорани ратника били су окићени одликовањима.

Времена у којима је живео и ратовао познавала су, као и сва потоња, и дивљење, али и незахвалност према достојним синовима отаџбине. Политички разлог, сујета или интрига били су понекад пречи од интереса војске и државе на ветрометини. Протагонисти државног удара из 1903, али још више „прелетачи” каријеристи или како су их онда звали  „пришипетље”, означише овог способног и часног војника „обреновићевцем” и послаше га у пензију са дужности помоћника начелника Генералштаба. Анексиона криза 1908. отвори потребу да се пуковник Мишић врати у редове активних официра и поново заузме високи положај са кога је отеран. Док је генерал Путник  обављао дужност министра војног, Мишић га заступа на положају начелника.

Други пут је поново неоправдано склоњен у пензију у септембру 1913. под оптужбом да је његовом небригом војска, једва 3.000 на целој демаркационој линији, дочекала неспремна упад из Албаније и претрпела непотребно велике губитке. Влада је заборавила да је она противно тражењу војске убрзала демобилизацију и свалила тешку дужност на неколико хиљада регрута. За очување њеног образа пао је генерал Мишић.

И приликом повлачења 1915, на путу страдања, смењен је са положаја команданта Прве армије када и цела Путникова Врховна команда. Тада су двојица заслужних војника пребачена на лечење у Француску. Официри су га сретали током лета 1916. на Крфу, у цивилном оделу, нераспоређеног и заборављеног. Требало је да загусти на Солунском фронту и да преузме од генерала Васића команду над Првом армијом, задобивши одмах победу на Горничеву.

Поред личног искуства из три рата Мишић је био професор Стратегије и уз Путника главни протагониста спремања свих ондашњих српских генералштабних официра. Знао је свима карактер, врлине и мане ако их је било, што ће му олакшати да их бира и поставља на дужности. И у његовој привременој пензији, официри се нису либили да их он спрема за испите. Команданти дивизија и армија били су његови вршњаци или класни другови. То познавање имало је велики значај у рату.

Поред Путника био је творац ратних планова за рат против Турске и Аустро-Угарске. За брзу мобилизацију и концентрацију имао је велике заслуге. Историчари ће се трудити да раздвоје шта је Путниково дело, а шта Мишићево или Живка Павловића, њиховог најближег сарадника. Његов карактер је сигурно допринео да у Другом балканском рату 1913. српска команда не повуче своју Трећу армију пред бугарским вероломним нападом,  већ прихвати одлучан отпор и крене у противнапад, што је донело победу. Ништа мање, касније, током критичне фазе Колубарске битке, када је све било у повлачењу, мокро, гладно, депримирано, са празним топовским, муницијским карама, Путник га са места свог помоћника, шаље да од рањеног генерала Петра Бојовића преузме најугроженију, Прву армију.

За своју идеју да извуче армију из додира са непријатељем, одмори је и опорави неколико дана на положајима код Горњег Милановца, а потом крене силовито у противофанзиву као једини начин одбране и протеривања освајача, водио је телефонску битку са Путником цело вече тог критичног 15. (28. по новом) новембра 1914. године. Уцењује и оставком, убеђен у своје аргументе. Ипак као дисциплинован војник пристаје да изврши свако наређење Врховне команде, али уз услов да за последице не одговара. Путник око поноћи прихвата. Наређује скраћивање фронта напуштањем престонице Београда. Војска добија предах, стиже и муниција за топове. Остало је легенда много пута поновљена. Легенда је прекрила све слабости и душевне муке најодговорнијих, али и простих војника.

Дух офанзиве који му је био у крви оствариће брилијантно као начелник Врховне команде од јуна 1918. године. Превазишао је све наде командујућег генерала Д’Епереа. Одобрио је генералу Бојовићу дрско напредовање долином Мораве ка Београду и није дозволио да застој компромитује крајњи резултат пробоја Солунског фронта. Немачки цар је упутио поруку бугарском: „Срамота, дозволили сте да 62.000 српских војника одлучи рат”. Сада када читамо коначно обелодањене мемоаре Франше Д’Епереа, нашег петог војводе, видимо да српски историчари и војни и цивилни нису претеривали у оцени рада Мишића.

Какав је то био човек који је обукао мундир 1874. и који ће носити са мањим прекидима до смрти у свој 66. години?

Мишић је неспорно, имао и командантску и личну храброст. Не само по образовању, већ као бистар аналитичар лоших искустава из претходних ратова Србије и грешака командовања па и незнања, био је строг у захтевима да се самопрегорно ради и припрема. Као човек са села познавао је душу српског сељака, у рату војника. Старао се да подстакне оне његове најбоље инстинкте, указивао му је пажњу и љубав, бригу. Једнако тако је подучавао своје старешине. Они су сви веровали у њега иследили су његове наредбе као једног од својих. Не би било нетачно рећи да су веровали и у његову сретну звезду која га је извесно пратила.

Историјска личност таквог значаја, није могла да умакне пажњи историчара, али и књижевника, новинара, беседника. Често су у својој визији, па и политичким разочарањима пре и после Другог светског рата, стављали те своје мисли у уста војводе не би ли увећали њихов значај. И данас има таквих легенди које га прате, а да им се стварни извор загубио. Војвода по свом целокупном раду и схватањима то није био.

Др Миле Бјелајац (Политика)