Фото: Приватна архива

Доскора сам наивно мислио да домаћим (ауто)шовинистима српска дијаспора не смета и да се чак њоме и поносе.

С обзиром на девизу “ко последњи изађе, нек искључи светло”, на кампању медија попут листа “Данас” у којим се врлином сматра одлука да се оде из ове “баруштине” коју називамо Србијом у неки “нормални” свет, на глорификовање ликова попут глумца Николе Ђуричка који није више могао да издржи да снима филмове, а да “нема шта да једе”, веровао сам да је по (ауто)шовинистима све што је ваљало из Србије отишло, или одлази. Сада, међутим, схватам да ни то не ваља и да и то треба побити, односно бацити у залеђену Сену, Рајну, Хадсон…

“Дијаспора која је током социјализма напустила нашу државу је практично била једини део српског народа који је отворено пропагирао великосрпски национализам у том периоду. Тај део дијаспоре, формиран након Другог светског рата од локалних колаборационистичких снага – четника и љотићеваца, наменио је себи улогу гласа српске дијаспоре у другој половини осамдесетих година у припремама за рат у Југославији. Они су се трудили да идеолошки трансформишу и онај део економске дијаспоре која је у социјализму одлазила на привремени рад у Европу са ког се никада није вратила”, дословце пише у тексту портала “Војс”, који би требало да је некакав драгуљ истраживачког новинарства.

Новинар са брњицом, Игор Ишпановић нам кроз уста саговорника социолога (?!) Милоша Перовића, дакле, објашњава да су Срби који живе у иностранству чак и веће зло од оних који су остали да живе у земљи својих предака, да су све сами четници и љотићевци и да су они, заправо, ти који су Србе који су били на добром путу да буду преваспитани у Југословене, заразили тим страшним “великосрпским национализмом” (“социолог” верује да постоји и “малосрпски национализам”). Српска дијаспора је, дакле, узрок “великосрпске агресије” у ратовима деведесетих. Куд их добри “Југословени” све не стрељаше на Кочевском рогу, по пасјим гробљима и другим стратиштима. Ако тада већ нису успели, онда то стрељање сада треба извести на други начин, медијски (наравно, само док се не створе околности да се Дунав поново заледи).

Иако би “чињеница” да нам је дијаспора “великосрпска”, “четничка”, “љотићевска” и “квислиншка” требало да је довољна да се од ње сва “поштена интелигенција” огради и да је се гнуша, Министарство спољних послова и његова Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону је, замислите скандала, помажу и то са невероватних 4,5 милиона динара (конкретно у Француској). То је напорним истраживачким радом ексклузивно открио новинар Ишпановић и јавности предочио у тексту “Десни екстремизам с пријатељским лицем: случај мреже око Солидарности за Косово”. И погрешио, јер је бројка нетачна и, нажалост, мања.

За почетак, новинар који живи од 180.000 долара донације Фонда Рокфелер, 141.000 долара од Националне задужбине за демократију (под директном контролом америчког Конгреса и Стејт департмента), 145.853 евра од Европске задужбине за демократију и тако даље, и тако даље (пун списак донација и донатора је предугачак, а подаци су за 2019-2020), српску власт оптужује да се дрзнула да помогне дијаспори у Француској. Страшно, кажу представници белосветске дијаспоре у Србији, Ишпановић и његов главни и одговорни уредник Динко Грухоњић. Смета им та количина новца, а још им више смета што је она (као и већина других и материјалних, и нематеријалних издвајања за дијаспору и Србе у региону) повећана откако је Арно Гујон на челу Управе.

Мора се рећи да Гујон и шеф новосадског (ауто)шовинистичког новинарства Грухоњић имају и нешто заједничко. И један и други су напустили свој родни град и земљу да би живели у Србији. Постоји, међутим, и битна разлика. Један је напустио ушушкани живот у једној од најразвијенијих европских држава да би, најпре, помагао најугроженијој етничкој групи у Европи 21. века – косовским Србима, а други је пред “великосрпском агресијом” из Бањалуке побегао у Србију где је Србима помагао само у томе да буду што више оклеветани, и то за добре паре.

Гујону, МСП и српској дијаспори се у тексту “Војса” на терет ставља блискост са француском “екстремном” десницом и Марин ле Пен. Чекајте, Марин ле Пен је сасвим легитимна и легална политичка опција у Француској, жена која је у другом кругу прошлих председничких избора освојила десет милиона гласова и која би на предстојећим могла и да победи. Све да је Гујон и подржава (што је његово демократско право) то га не чини никаквим злочинцем, него “једним од десет милиона” Француза. Марин ле Пен је, замерају јој у тексту, ишла у Украјину да “пружи подршку руским сепаратистима”. Да ли то значи да су “неонацисти” и домаћи “еколози” из Не давимо Београд и сличних организација који сарађују са немачким “Зеленима”, јер је њихов шеф Роберт Хабек обишао село Широкино, на линији украјинског фронта које је под контролом правих неонациста из злогласног батаљона “Азов”?

Шлаг на торти најновијег прогона Гујона и српске дијаспоре покренутог из “Војса” је изјава некадашње сараднице шефа Мисије УН на Косову Бернара Кушнера Раде Трајковић, жене која се само стидљиво смешкала док је овај “лудаком” називао новинара који га је упитао има ли сазнања о “Жутој кући” и трговини органима на Косову. Трајковићева је Гујона оптужила да финансира криминалне групе на Косову и Метохији. То је смислено колико би било и питање да ли је и она добила неки динар од српских бубрега или срца извађених у “Жутој кући”.

Филип Родић (Новости)