Железничка композиција која је превозила заробљене цивиле до Јасеновца (Фото М. Лакић)
Путовали смо у Републику Српску на промоцију моје књиге „Преко трња до звезда” у свечаној сали Скупштине општине Козарска Дубица. Аутомобилом је управљао Владимир Кукољ, звани Гроф, а сапутници смо били бивши министар спољних послова СР Југославије и бивши амбасадор Владислав Јовановић, генерал у пензији Раде Павловић и моја маленкост.
Генерал први креће у сусрет с историјом опаском да се крећемо друмом који су педесетих и шездесетих година прошлог века изградиле омладинске бригаде. Ја сам у два наврата са студентском бригадом „Др Сима Милошевић” учествовао у изградњи ауто-пута „Братства-јединства”: 1958. на граници Словеније и Хрватске (Мокрице) и 1959. недалеко од Жупског Александровца. Ова магистрала повезује Љубљану, Загреб, Београд и Ниш с Македонијом. Име ауто-пута асоцира на слоган Француске револуције (1789): „Слобода, једнакост, братство или смрт”.
Генерал подсећа да су комесари у партизанским одредима у току НОБ (1941–1945) на својим морално политичким сеансама често користили слоган „Братство-јединство”, нарочито у Хрватској и БиХ првих година устанка, кад су партизанске одреде углавном чинили Срби (до пада Италије и Мусолинија 1943, кад у партизанске одреде улазе и други народи). За то време усташе су у НДХ (Хрватска, БиХ, Срем) чиниле геноцид над српским народом. Неко је приметио да је после завршетка рата слоган „Братство-јединство” био темељ на којем се градила друга Југославија (СФРЈ, с 22 милиона становника).
Гроф чврсто држи волан и пажљиво прати наш разговор. На крају љутито поставља питање од каквих су то материјала грађени темељи кад се грађевина коју зовемо друга Југославија почетком деведесетих година прошлог века распала као кула од карата.
Ово провокативно питање тражило је одговор, који није нимало једноставан.
Враћамо се 1918. години, када је створена прва Југославија, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, будућност ће показати – од инкомпатибилних нација. Док Срби српском револуцијом (Први и Други српски устанак) ревитализују своју средњовековну државу стварајући Краљевину Србију, Хрватска је колонија у Хабзбуршкој царевини. За време Великог рата Срби су учествовали на победничкој страни, а Хрвати на пораженој. Српска војска, уз помоћ савезника, протерује с Балкана две велике империје – Турску на Босфор и у Малу Азију и Аустроугарску на њене предратне границе, да би се потом распала на неколико мањих држава. Хрватска и Словенија су остале да лебде између неба и земље. У 19. веку у делу хрватске елите рађала се идеја о стварању државе Јужних Словена, исто као и код дела српске елите. Занемарене су чињенице да су српска и хрватска нација вековима живеле у различитим цивилизацијским миљеима – Срби у османском, а Хрвати у европском, једна православне, а друга католичке вере.
Међутим, амбиције краља Александра да буде владар релативно велике државе, притисци неких великих сила, утицај масона, довели су до стварања прве Југославије.
Други светски рат довео је до дубоког јаза међу народима који су чинили прву Југославију. Због злочина које су у НДХ над српским народом починиле усташе (око 1,2 милиона Срба убијених на монструозан начин) дошло је до непремостивог разора између српске и хрватске нације. Покушај да се после рата паролом „Братство-јединство” премости овај јаз и баце у заборав сви усташки злочини остао је без успеха и зато је дошло до распада друге Југославије.
Гроф није био задовољан одговором, па сам покушао да скренем разговор на шаљиву страну парафразирајући Лењина: „Мангупи у нашим редовима довели су до распада друге Југославије.” Ни овај одговор га није задовољио па је испало да смо нас тројица „растурили” СФРЈ.
Код Новске смо сишли с ауто-пута и кренули друмом ка Козарској Дубици, поред злогласног јасеновачког логора. На великој пољани налазила су се два споменика жртвама логора. „Камени цвет” Богдана Богдановића латица окренутих ка небу и звездама симболизовао је живот. Железничка композиција – локомотива и пет теретних вагона – уз обалу реке Саве служила је у току Козарачке офанзиве (1942), за превоз заробљених цивила од железничке станице Дубица до Јасеновца. У логору би их чекали усташки џелати са „србосјецима” (специјално дизајниран нож за клање Срба). Растојање између ове две железничке станице је свега 15 километара, па је ова композиција по неколико пута дневно довозила заробљенике. Како је капацитет убијања Срба у логору био ограничен на 200–300 дневно, дошло је до гомилања народа у логору и испред њега.
Ја сам с мајком, старијом и млађом сестром, у последњем возу и последњем вагону стигао у Јасеновац, кад је гомила народа била изван логорске капије. Због тога је композиција продужила ка Бјеловару. У Гарешници су нас избацили из вагона и распоредили по околним селима како бисмо радили пољске послове, пошто су мушкарци били мобилисани у усташке и домобранске јединице које су учествовале у Козарачкој офанзиви. Околност да сам у Козари заробљен међу последњима и да је логор био препун сачувала ми је живот.
Проф. др Слободан Чикарић (Политика)
универзитетски професор у пензији
