У животном добу када је пребирање по сећањима чешће но раније, Милисав Миле Крстић (84), угледан стари Скопљанац, један од ретких живих пионира новинарства, у свом родном дому у скопској Илинденској улици, иако нарушеног здравља, с нескривеном носталгијом са нама дели фрагменте сећања на своју богату прошлост.

Милисав Миле Крстић

Обрадован поновним сусретом с поводом – интервјуом за „Слово“, како наглашава „јединим и правим часописом на српском у Македонији“, подсећа нас и на неке чињенице из прошлости које временом добијају на значају. Незаобилазан податак и овога пута је биографска чињеница да Миле, са својом животном сапутницом Даном, дане проводи у истом дому где је угледао свет далеке 1938. године. Радост им разведри дане када их посете деца – син Дарко са снахом Мајом и унучићима Анастасијом и Вуком.

Дом Крстића у Илинденској улици у Скопљу

– У светлу актуелних светских догађаја које пратим колико могу да „поднесем“, свакако да навиру сећања на дане, за мене од историјског значаја, када је у нашој кући живела Нина Монастрикунели, избеглица из царске Русије. Наша улица је тада носила име Краљице Марије. Нина је била познати музички педагог. Управо у овој соби, после рата је држала часове певања. Захваљујући тим искуствима био сам статиста на отварању скопске Опере, у првој опери Пајаци…- са сетом збори Миле.

Илинденска улица у Скопљу

Прегурао је у младости много тога „узгред“ током школовања у гимназији, а потом и током студија права. Захваљујући богатом избору могућности у тадашњем Пионирском дому Карпош у непосредном суседству, Миле је открио своје интересовање за стони тенис.

– „Пингић„ ми је заиста ишао од руке. А прве потезе сам научио у спортској секцији Пинирског дома Карпош. И, још од јуниорских дана, развијало се то како само млад човек може да пожели, све до шампионских домета, каже Миле, уз подсећање да су га у једном периоду тренирали стонотениски великани тадашње Југославије, предратни светски прваци у синглу и дублу – Вилим Харангозо у Скопљу и Виктор Борна у Опатији.

Пионирски дом Карпош у Илинденској улици у Скопљу

Но, Милисав је пре свега био – новинар. У веома богатој новинарској каријери почео је као један од оснивача скопске телевизије. Био је један од новинара прве редакције 1964. године. Прву репортажу „Светлости Глобочице“, снимљену готово у филмској техници, за скопску телевизују урадио је о бранама и хидроцентралама на западу Македоније. Сликовито сведочи да је то „било чудо наших дана“. Потом је, вели, једно време извештавао за „Привредни преглед“, и потом, од 1974. – пуне три деценије све до пензионисања био је дописник најстаријег дневника на Балкану, београдске „Политике“.

– Тешко је издвојити нешто из тог тешког позива, али увек испуњеног непрекидним професионалним изазовима. По пензионисању остао сам буквално везан штампу. Не електронско, већ класично читање новина које још миришу на штампарију. И сада то могу чулима да осетим. На жалост, ево већ неколико година моје „Политике“ нема у продаји у Македонији. Признајем, док сам могао покушавао сам понешто да пратим на лап топу. И, једноставно, није ми ишло. Допуњујем нешто оним што добијем, као што су ето, конкурентске – „Вечерње новости“, с осмехом куртоазно примећује старији колега. Истиче с поносом да је одлика тог времена у дописничком послу била здрава конкуренција, професонално поштовање утврђених оквира. И, како вели, без могућности, „скидања информације“ однекуд без ауторског учинка. Данас је каже, много копирања и зато су извештаји идентични по медијима… без ауторског трага у њима.

У нескривеном наметању још једне важне теме из сећања везаних за новинарску каријеру, истиче своје основно виђење – какав треба и мора да буде новинар од угледа. Радом и препознатљивом квалитетном продукцијом у редакцији али и у – кафани.

– Јесте, држао сам до тога. Знам да је то давно прошло време, сада су неки нови модалитети одлика свих професија па и новинарских. Али, у наше време, као и још раније и још више, морало је да се зна ко је и колико „тежи“ када уђе у кафану. Знало се то и у Скопљу, у клубу писаца, „Бристолу“, у „Победи“, надомак некадашњег дописништва и пословнице „Политике“, баш где су сада ваше просторије Српског центра „Спона“, у Градској Пивници, код легендарног Рафа, „Букету“… Ако могу тако да кажем, едукативно смо утицали и на остале госте, – с поносом се сећа.

А прве кораке у кафани је такође, направио у комшилуку, у чувеној кафани „Зора“. У њој је како вели, био посебан кружок угледних гостију међу којима је било уметника, писаца, али и трговаца, занатлија, господе…

– Вежбао се и касније неговао још од младалачких дана тај господски дух, не само у кафани него и на улици. Јесте у то моје младалачко доба, главна скопска „штрафта“ било корзо од Официрског дома до железничке станице, и крак „Џафте корзо“, али свакако да је значајну фрекфенцију имала и моја Илинденска улица. Одавно нема корзоа. Млади играју неке друге „игре и игрице“ и, на жалост, превише робују новим технологијама.

Тај господски модел, Крстић је увек носио и сада га одржава у свом дому. Упрскос бремену година и здравственим тегобама, држи се – господствено.

– И људски и професионално и као Србина, искрено ме радује ваше истрајавање да сајт „Споне“, одржавате на високом информативном нивоу, многима за пример, а некима и за завист. За похвалу је и поновно издавање доброг часописа „Слово“ – уз поздрав и колегијалну подршку закључује Милисав Миле Крстић.

Младен Станчић