Кад је фебруара 1905. дошао у Скопље, учитељска школа је била заједно с гимназијом и Кочић је предавао српски језик и књижевност будућим народним учитељима. Четворица из те генерације (г.г.П. Радуловић, С. Никшић, А. Поповић и Ћ.Петровић) дали су ми драгоцене податке, оживели личност Кочићеву у школи за катедром и у односу према васпитаницима.
Није потребно наглашавати од каквог је значаја била настава српског језика под Турском у скопским школама, а за тај најважнији предмет није било стручног наставника. Кочић је био први који је имао за то и квалификације и дара. Спреман, начитан и духовит, са одличним говорничким особинама, он је брзо стекао симпатије својих ученика.
Петар Кочић
Занимљиво је приповедао, збијено, изразито; умео је да заинтересује и загреје за предмет, а имао је и своју погодну методу. У кратким потезима могао је да изнесе суштину неког питања, да исприча садржај дела или пружи карактеристику неког писца. Тако, предајући свој предмет, упознавао је ђаке и с важнијим делима свветске литературе, дотицао опште проблеме; једном је објаснио идеју свог Јазавца пред судом.
Примећивало се да воли народну поезију, о којој је с топлином и одушевљењем говорио, а нарочито му се свиђала песма Смрт Кајице војводе, можда зато што се у њој помиње, иако друга, – крајина и истиче витештво и понос српски и у данима пропадања.
Кад је дошао у учитељску школу, није имао бог зна какво мишљење о знању својих слушалаца јер је предмет био запуштен. Почео је да их испитује, а да би оценио њихову писменост, дао је као домаћи задатак да изнесу садржину и особине поменуте народне песме Смрт Кајице војводе. Кад је чуо ђачке одговоре и прегледао задатке, казао је:
– Није ђаво тако црн… Тиме је хтео да охрабри ђаке и да им полета у раду. Волео је ученике и био је омиљен међу њима, нарочито код матураната, коју су могли да га разумеју. Био је правичан у оцењивању, уживао ауторитет; његово је држање импоновало. Говорио је већином у пословицама, често се шалио духовито, али без вређања. Његови ђаци и сад се сећају неких тема које им је давао Кочић. Поред оног задатка о Кајици војводи били су: Шта шуми Вардар, Какве погледе имате на Босну и Херцеговину, Патриотски позив савременог Србина. – Како су карактеристичне ове теме и за оно доба и за самога Кочића, и како су годиле оној родољубивој револуционарој генерацији.
Познато је да се пре доласка у Скопље оженио Милком Вукомановић. Нежност према својој жени нашла је одјека и у његовом школском раду. Име женино (Милка) које се састоји од пет слова, он је узео као шифру за оцењивање стављајући одговарајуће слово место цифре: М-1, И-2, Л-3 итд. Ђаци су то некако “нањушили”, само што нису били начисто са којега краја почиње бројање, тако да је тај неспоразум одмах у почетку изазвао један немио сукоб. Један амбициозни и добро писмен ђак, уз то државни питомац, добио је на писменом задатку К и мислећи да је то двојка, плануо је и рекао Кочићу:
– Ваљда сам, господине професоре, заслужио бољу оцену за свој рад.
Кочић се наљутио:
– Мислио сам да си паметан и интелигентан, а сад видим да сам се преварио.
У трећем разреду учитељске школе био је тада пок. Танасије Јовановић, који је као учитељ погинуо 1915. године. Добар Србин и патриота, он није много марио за учење. Кочић га прозива да говори. Ђаци матуранти код њега нису морали устајати кад говоре. Танасије отвара белешке, ставља их преда се и врло течно “као из књиге”, чита лекцију. Кочић то види, неко време слуша, а затим сасвим мирно:
– Прескочи Танасије, побогу… Посвирај, па и за појас задени… Ове речи збуњују Јовановића, али изазивају веселост у разреду. Таквим начином је највише задобијао љубав ђака чију је психу добро познавао.
Још изразитији био је Кочић као васпитач. Ту се не може довољно проценити домет његова утицаја, његова улога у формирању националне свести и расположења младих људи који су одмах из школских клупа ишли да служе своме народу. Заједно са г. Стевом Димитријевићем, ондашњим директором, он је будио код ђака љубав према слободи и тражио за њих слободу кретања.
– У интернатском животу владала је манастирска скученост; питомци су били одвојени од стварног живота. Кочићу се то није свидело. Он је предвидео какви тешки задаци очекују његове ученике и хтео да их колико толико припреми за њихову мисију. Говорио је с њима отворено и озбиљно, као с одраслим свесним људима; патриотским осећањима била је прожета цела та генерација; Кочић је будио код ње и револуционарно расположење, желео је да формира борце. Није могао да говори мирно о Аустрији; кад би је споменуо, одмах би се зацрвенео и пао у ватру. Обузет његовим ослободилачким заносом цео разред, како причају његови ђаци, хтео је да иде у четнике. По свршетку школе отишли су као учитељи у најугроженија места у Турској, гдје је учитељска служба заиста била мисија, а многи су погинули у четничким борбама и у ратовима.
Ван школе је такође био приступачан и од користи ђацима. Водио их је из Скопља до оближњег села Нерези на излет, добро је умео да баца “камен с рамена” и, можда се сећајући оног места из Кајице војводе где се овај надмеће у игри с Мађарима, надметао се у томе са ученицима.
– Као председник ђачке дружине “Српско коло” утицао је на изграђивање ђачких схватања. У Скопљу се Кочић појавио и као редитељ свога Јазавца пред судом. Чланови “Српског кола” приређивали су с времена на време забаве са позоришним комадима из националног репертоара да би бодрили српско становништво на Југу и чували му национални дух. О том првом српском позоришту у Скопљу требало би опширније говорити.
По жељи колега и пријатеља Кочић је почео да спрема с ученицима учитељске школе свог Јазавца пред судом. У почетку није ишло лако, али после рада од месец дана писац-редитељ лепо је спремио своје дело. Тешкоћа је била у томе што су бар за главне улоге били потребни ђаци који говоре ијекавски. А није било лако ни пронаћи Давида Штрпца. Међу ученицима било је неколико Санџаклија. Они су Кочићу добро дошли. Учинио је добар избор кад је главну улогу (Давида) поверио талентованом ученику Михаилу Куртовићу; Војиславу Ненадићу дао је да игра писарчића, а Јови Љујићу – суца. Прва двојица (доцније народни посланици) су из Пљеваља, а Љујић из Пријепоља.
И публика и ђаци били су одушевљени. Нарочито се допао Давид (Куртовић) који је својим шеретлуцима изазивао буру смеха. Присутни су били и сви конзули изузев аустријског. Од стране турских власти приредбу се посетио мутесариф. Био је задовољан и Кочић што је могао својој браћи на Југу показати своје дело у коме су изнесене патње босанског сељака.
– Такав Кочић, борбена природа слободних погледа, морао се издвојити међу ондашњим српским средњошколским наставницима у Турској, с којима је мало општио, јер је имао својих пријатеља у вароши. Већем броју колега његове особине се нису свиделе, јер је, по њихову мишљењу, “кварио ред у школи”, – али утолико веће симпатије уживао је код ђака. То се показало приликом одласка Кочићева из Скопља.
Као што је познато, он је дошао у сукоб са српским конзулом у Скопљу због својих написа у сарајевском “Дану” и београдској “Политици”. Кад је стигао глас о његовом премештају у Битољ, ђаци, спремни да бране свог омиљеног наставника, питали су га шта да раде. Кочић је категорички одбио њихову интервенцију која би се, разуме се, свршила на њихову штету.
– Немојте у то да се мешате никако, то нећу и не волим.
На тај начин спречио је неред или штрајк у школи јер је та генерација учитељских матураната била задојена његовим духом.
Зна се како је Кочић решио питање свога премештаја. Није хтео да се потчини неправди и отпутоваo је у Београд. Скоро нико од професора, његових колега, није се усудио да изађе на станицу да се не би замерио конзулу. Испратили су га једино г.г. Стева Димитријевић и Александар Прљинчевић. Али зато цео трећи разред, и поред забране, отишао је по киши на железничку станицу да покаже Кочићу своје признање и љубав. Чак су се замерили и свом разредном старешини који је тога дана славио (Ђурђиц), јер нису отишли да му, по обичају, честитају. Међу становништвом Скопља где је стекао много пријатеља и познаника његов одлазак изазвао је искрено жаљење, али званични кругови којима је Кочић сметао радовали су се; то је њихово осећање делио добар дио професора, јер је један од њих у тој прилици чак овако казао ђацима:
– Испраћате којекакве вагабунде, а разредном старешини нисте честитали славу.
http://knjizevnikutakok.blogspot.com/2018/10/blog-post_0.html
