Трећи повратак француског писца међу Србе, нова је књига „Ђоковић: Одбијам” која се паралелно са српским преводом појављује и у Француској. „Политика“ објављује одломак предговора књиге, из пера Татјане Шотре.
Патрик Бесон (1956), савремени француски писац, књижевни критичар, публициста, путописац, полемичар, аутор је више од 50 романа преведених на готово све светске језике, тридесетак књига – есеја, 20 збирки чланака, афоризама, 3 позоришна комада и на стотине колумни које пише као стални сарадник у престижним француским недељницима. Више од 20 најпознатијих Бесонових књига преведено је на српски језик.
Као велики пријатељ Србије, веома је ангажован у француској и српској јавности, у одбрани српског народа у периоду од 1995. до 2000. коју започиње књигом објављеном у Француској „(Крик) Против клеветника Србије”, 1995.
Бесонова везаност за Југославију троструке је природе: пре свега, има атавистичке корене. Он је син Француза и Хрватице, југословенски оријентисане и карађорђевски опредељене, која непосредно по ослобођењу 1945, бежећи од комунизма, емигрира у Француску и удаје се најпре за Србина, потом за Француза.
Други, озбиљнији повод бављења историјом Југославије је књижевне природе. Бесон припрема свој први роман, тачније романсирану причу о животу своје мајке, „Дара”, 1985, за који са 28 година добија Велику награду за роман Француске Академије, и тако, своја рано стечена, интуитивна сазнања потврђује брижљиво сакупљеном историјском грађом.
Трећи разлог Бесоновог повратка на наше просторе дубоко је хумане природе, такорећи ирационалне, која је део његовог бића, његовог пркосног галско-словенског духа који, још од младалачких дана, изнад свих животних вредности поставља ону прву и једину, готово неухватљиву вредност: праведност и хуманост.
Мада француског и светског писца Патрика Бесона после 2000. године не виђамо често у Србији (последњи пут боравио је у Београду 2018), и мада се мањим интензитетом преводе његова дела, могли бисмо утврдити да је његов пријатељски поглед стално окренут ка Србији, да нам повремено у својим француским колумнама краћим или дужим коментаром о нама пошаље по који знак да је и даље међу нама.
У време једногласног медијског понављања о искључивој и једностраној кривици целог једног народа, деведесетих година, код ретких, али изузетних француских интелектуалаца синула је Декартова рационална варница: „Je doute, donc je suis – Сумњам, дакле постојим!”
С групом француских писаца, 1995. појавио се и Патрик први пут јавно међу Србима… Други његов дужи, двомесечни боравак међу Србима био је за време бомбардовања 1999. Пријатељ је у невољи уз пријатеље… После промена насталих 2000. године када је Србија постала мирна земља, Бесон својим пријатељима уз шеретски осмех најављује да ће вероватно ређе долазити јер „вам више нисам потребан…осим ако загусти…”
Трећи Бесонов повратак међу Србе нова је књига „Ђоковић: Одбијам”, која ће се за који дан појавити у издању Чигоја штампе, а која се паралелно са српским преводом појављује и у Француској. Осетио је Патрик да и после двадесет седам година треба да дигне глас против западне медијске хајке, против правде с два аршина, против вишестепене политичко-финансијске манипулације, против срамоте која се наноси светлом челу и чистом образу. У овом вишеслојном есејистичко-литерарном тексту посвећеном светском тениском асу „најбољем свих времена”, Бесонов, онај исконски, нама већ познати, инстинкт за правдом избија из дубине његовог бића: „Мрзим једногласност, нарочито ако су сви против једног. […] У лову на вештице, наћи ћете ме увек на страни вештице, поготово ако су је добро насамарили – јер она је невина” (из књиге „Белграде”, 99, стр. 69).
Можемо дозволити да Патрик Бесон пристрасно, људски, као сви навијачи овог светског првака, и још Србина, стаје на страну оног „једног” против којег су сви званични и (незванични) опоненти. Нежност с којом писац евоцира најраније почетке малог Новака и епитети које му приписује као витезу модерних времена, апсолутном победнику на терену, враћа читаоца у време устрепталог читања „Краљевића и просјака” Марка Твена, преноси нас у епско време победа Марка Краљевића над силним Мусом, храни наше детиње задовољство из првог читања библијске приче о Давиду и Голијату.
Ова кратка биографија Ђоковићева, у неку руку је и пишчева лична прича о младалачким (неуспелим) спортским покушајима. Поступком кратких асоцијација, и ауто-ироничних дигресија писац се подсећа својих, тачније, очевих тениских амбиција и разочарања, које, иако су лични промашај, у Бесоновој верзији делују забавно и духовито.
Не желећи да продубљује планетарну, вакцином изазвану поделу на „они” и „ми”, Бесон веома аналитички разматра све разлоге условљености, па чак и тортуру, на које пристаје, или, мора да испуни неко ко је од детињства за себе „изабрао” место шампиона. Чињенице, гледаоцу, навијачу – хитром да нападне – апсолутно непознате! Мора се признати да Бесон, упркос свом дивљењу ригорозној дисциплини спортисте, остаје доследан свом, ипак и овде, једва приметном цинизму.
Представљајући Новака у свим његовим димензијма, и националној и религиозној, Бесон не пропушта прилику да се још једном обрачуна са заговорницима „антисрпске догме” која се још шуња светом, упркос Новаковом напору да је одагна. Зато у поглављу 8, поставља, провокативно питање: „Бити Србин: проклетство или благослов? Србија, да ли је то земља? Идеја? Стање?” Бесонов очекивани одговор јесте благонаклоно критички, али имплицитно подразумева и све оне злонамерне, које западни медији не штеде.
Стил Бесоновог казивања изненађујуће је херметичан. Емоција да не би завршила у патетици, до максимума је сведена на кратке, елиптичне, чак граматички преломљене реченице. У поглављима 16 и 17, понекад подсећа на тупе ударце судијског чекића о сто, на брзо донесене пресуде. Да ли то Бесон, још више убрзава време? Да ли нас опет подсећа да разум овог хаотичног времена зависи само од једног „клика”?
Патрик Бесон је велики познавалац људске душе, оштар посматрач и критичар глобалистичких кретања у свету, политичких, економских и социјално-културних. Он је како сам за себе каже „старогрчки демократа, онај који свакоме признаје право на сопствено мишљење и слободу изражавања”. Велики је борац за очување правих традиционалних вредности и у том светлу пише ово слојевито дело, у којем наспрам погубних манифестација „напредног” света, у личности Новака Ђоковића, осим јединственог спортисте, препознаје све оне моралне, духовне и дубоко хумане квалитете неопходне за опстанак људске врсте.
