Са Османлијем смо на крају овог лета причали о дивним рецензијама његовог романа „Брод. Конзархија“ недавно објављеног на српском језику, актуелности којом је проткана дивна „Светиљка за Хануку“, тако пригодна за ово место и баш ово време, али смо се присетили и његове фасцинације стрипом, разговора са великим уметницима и какви су били, на пример, Коџоман или Петре Прличко. Свакако, није изостало ни питање о садшњем тренутку и шта је оно чиме је писац тренутно окупиран…

Увек сам се питао како читалачка публика у Београду, а и критика регионалног центра културе, доживљава Томислава Османлија? Ако бих рекао да је он један од омиљених македонских писаца у Србији, неки би ми замерили, јер га сматрају домаћим, пре свега због блиског сензибилитета који носи његов наратив, топлих реченица, које досежу до широких душа, које не познају границе и просторе. Нешто што посебно карактерише југословенску књижевност.
Османли је, ипак, човек нашег времена.

Али, ако бих га подвео под појам „домаћи“, за тамошњу сцену би можда изгубио део ексклузивности која припада књижевним великанима, као што је Хандке, на пример.

Зато, можда је најбоље да кажем да се, како би Арсен рекао, „Београд и Османли воле јавно“. То су недавно доказали и дивни, јако надахнути прикази романа „Брод. Конзархија“, који су се нашли у тамошњој штампи. То је био само иницијални повод за разговор са овим изузетним чаробњаком писане речи…

Недавно је ваш роман „Брод. Конзархија“ објављен у Србији, одакле стижу сјајне реакције, као и на претходних пет ваших књига које су тамо преведене и објављене. Рекао бих да вас посебно радују надахнути прикази који долазе управо из Србије. Зашто?

– Из два разлога. Први је зато што је српска књижевна сцена изванредно продуктивна у сваком погледу. Објављивање у Србији самим тим јесте чин учествовња у тој богатој књижевној понуди једне средине која књигу цени, чита, купује, прати… Тим више када тамошња критика, аутори приказа и рецeнзија, квалификовани новинари и уредници налазе за сходно да у том издавачком мноштву за поштовање, вашу књигу уваже, издвоје, похвале… Радујем се када ми се догоди ситуација да обиђем неколико књижара у Кнез Михаиловој улици у Београду, са жељом да пријатељима купим своје књиге и сазнам да наслов више немају јер се „та књига купује”, или, још илустративније, када сам добио ауторски попуст, јер ме је продавац у књижари препознао по слици објављеној уз биографску белешку…

Други је разлог, и веома личан – што је Србија моја омиљена земља, њена уметничка сцена је мој примарни фокус у регионалним интересовањима, а Београд је још из југословенских времена, када сам тамо редовно боравио као члан редакције и уредник за Македонију сјајног теоријског часописа “Идеје”, мој омиљени, вољени град.

Шта, у ствари, за писца значи кад се његово дело преводи на друге језике?

– То је, уз премијерно објављивање дела, остварење најдубљег стремљења сваког аутора. Уметник у сваком делу нуди свој васцели стваралачки свет – како год он био изражен: наративно, као свет облика, живе сценске речи, покрета, структура, боја, сазвучја… – оном другоме, на естетско препознавање. Превод књижевног дела јесте реализована могућност такве једне понуде. Ја сам имао срећу да је моје књиге у Србији преводио Зоран Ж. Пауновић, један сјајан преводилац, пажљиви читалац оригиналног текста, суптилни преводилац с македонског и са енглеског језика, са јаким осећањем за изворни дух текста, те га сјајно, тачно и богато преноси на српски језик. То бих исто поводом његовог превода „Брод. Конзархија“ рекао и о писцу и преводиоцу Саши Огненовском.

Позитивне реакције прате ме, срећом, још од моје прве књиге, студије „Филм и политичко“, која је имала своју промоцију у Институту за филм у Чика Љубиној 15, а наког ње и сјајни чланци у „Политици“ са потписом у оно време важног критичара Милутина Чолића; или у стучној периодици попут угледног београдског „Филмографа“… Укратко: књига за књигом привлаче пажњу квалификоване јавности у Србији, критичара попут дивне ауторке и уреднице Анђелке Цвијић. Објављивање моја два романа проглашавано је за значајне књижевне догађаје у Србији од стране критичара и блогера Марка Радојичића, дао сам интервјуе за најмаркатније српске медије, „Политику“ и „Данас“. Са задовољством сам више пута разговарао са Сашом Ћирићем, аутором емисије „Око Балкана“ која сваке недеље иде на Другом програму „Радио Београда“…

Недавно објављени велики интервју у прилогу за културу и уметност „АРТ“ подгоричког листа „Вијести“ управо поводом објављивања дистопије „Брод. Конзархија“, први пут код иначе сјајне издавачке куће, новосадске „Агоре“ коју веома пробирљиво води аутор и издавач Ненад Шапоња. Сва та лепа искуства, реакције на моје књиге, могу, чини ми се да сматрам успесима у српским и регионалним препознавањима тог мог поетичког света.

„Брод. Конзархија“ је утопистичка сага о недостижном идеалу „наших народа и народности“ на путу ка ЕУ? У којој мери је тај пут и вас уморио?

– Огромној. Тој је путовање које траје више од оне несрећне транзиције која нам је потрошила добар део живота у корист профитера. И трајаће још. У овој дистопији сатиричним језиком се описује не само то путовање „наших народа и народности“ према Европи, већ и сама та јако промењена Европа у неки неолиберални полусвет, у призму протекционизма и затвореног друштва „европске“ заједнице и то се легитимизује полуистинама у добу такозване пост-стварности, хипокризијом, манипулацијама, увођењем двојних аршина за једне и „за неке друге“, остављене изван тог новог Берлинског зида, давно подигнутог некаквим политички пристрасним поглављима и условима који важе за неповлашћене народе и државе.

Једно од ваших претходних дела, „Светиљка за Хануку“ за тему има девет јудео-балканских приповести, у спомен жртвама холокауста и геноцида. Чини се никад важнија тема у време негирања истинских чињеница, у време промоције лажи и конструисане историје!?

– Поново се, ето, и то на најнесрећнији начин афирмишу наративи и те књиге, занемарују се сећања на холокауст и на остале геноциде које су народи трпели током Другог светског рата. У новој политичкој стварности већ опасно „легитимизованог“ десног и ултрадесног конзервативизма који не може зауздати ни Заједница равноправних земаља, јер се опасно обнавља супрематизам богатих, негира се холокауст, гура у заборав та највећа међу геноцидним трагедијама „неаријевских“ култура, те се релативизује антифашизам, жестоким уценама и бескрупулозним наступима најпримитивнијих облика свести свих могућих врста идеологија мржње.

Свет се, негде од времена југословенских ратова, гура у жестоке деобе и сукобе од којих нико, осим ратних индустрија, користи имати неће. Попут екстремних климатских феномена што харају планетом, под неким јаким налетима северних ветрова, чинило се поражених идеологија и историјских пракси, опасно се гасе свеће сећања јеврејске ханукије и аутохтоних и старих култура, православних као и блискоисточних, али и саме етике, срећом не и поетике хуманизма… Књижевност још увек опстаје као непоражена снага отпора тим опасним феноменима и нечовекољубивим отуђењима.

У публикацији „Сусрети и разговори“, где сте надуго и нашироко о уметности причали са Коџоманом, Прличковим, Николовским…, као да сте дали један „тајмаут“ у времену, у ери лажних вредности, промовишући оне праве. Како је живети са чињеницом да је таквих људи све мање, и да онај дивни свет, који смо некада волели, полако и неповратно нестаје?

– Ви сте у свом питању моје намере тако дивно дефинисали, да ја заиста немам потребу да тим вашим констатацијама било шта друго додам. Осим, можда, да је неговање истинитих меморија, сећања на боља времена и на стваралачке генерације, да су то можда најбоља уточишта духу који одбија да буде поткупљен површним ведностима меркантилизма и да на тај начин буде поражен…

Увек ме је фасцинирала ваша заљубљеност у стрип културу. Како сте и када заволели стрипове?

– Попут свих нас, поготову људи из екс-југословенске стрип заједнице који су данас међу најистакнутијим именима светског стрипа, илутрације и уопште такозване сликонизне графичке културе – у најранијој младости. У оно време су стрипови били храна за дечије пустоловне духове. Били су дивна, савладива и финансијски приступачна понуда на коју су елитисти онога времена гледали презривим погледима, а наставници их чак забрањивали, те су насупрот свему томе, то биле заносне графичке приче у црно-белим квадратима који су богато бојили машту младим  читаоцима авантуристичких и комичних пустоловина правих јунака човекољубивих подвига. Те су стрипове објављивале издавачка куће из Горњег Милановца, Загреба, Београда, преводећи стрипове пристигле из Дизниленда, Њујорка, као и од издавача из Милана, аутора из Белгије, Француске, али из Скопља…

Стрипови су у међувремену постали једна перфектно обојена роба која масовно раби старе јунаке, лансира неке нове и ствара хибриде у ликовима и наративима који прелазе границе и, као фантастична огледала нове жестоке стварности, често прелазе са џедаја на стормтрупере, са светле на дарк-страну авантуристичког графизма. Стрип је изгубио невиност јер је све више роба на тржишту, независно од тога што има сјајних примера хуманистичких стрипова, тзв. травелога – ауторских стрипованих путописа који нас упознају са аутентичним културама света, што постоје стрипови хуманистичког ангажмана, графичке новеле… – стрип је добивши виши статус, постао и елитна, скупа, албумски пакована роба.

Наше генерације памте времена када је стрип био чеднији, скромнији у штампарском изразу и квалитету и приступачнији; и када се није губио у хуперпродукцијама. То време стрипа са носталгијом памтимо. Јер смо искусили и онај други дух времена. Када је свет био на светлој страни, а стрип се стварао у дечијој машти, док данас прелази границе и залази у нове медије једне омасовљене цивилизације готових, чак покретних слика и игара.

На крају питање – шта тренутно представља вашу преокупацију у писању, и шта ћемо следеће читати са потписом Томислава Османлија?

– Након недавног завршавања и објављивања свог најновијег романа насловљеног „Стуб који пева“, једне веома комплексне трансисторијске и транспросторне приче о цивилизацијском узалудном сну о бољој будућности, наставио сам писање једне прозе која би требало да говори о овом времену као времену заборава. Желео бих да напишем књигу о Алцхајмеровом синдрому овог времена патолошких заборава.

Иван Бећковић
Слово, септембар 2022