Овог 29. априла навршено је 23 године од када је Авалски торањ срушен у НАТО бомбардовању. Акција обнове торња започета је у Удружењу новинара Србије (УНС, тада председник Нино Брајовић), октобра 2002. године.
Тада се УНС-у у акцији придружио импозантан број стваралаца Србије сликара, писаца, драмских и музичких уметника, тенисера, спортиста, као и знатан број привредника.
На почетку 2004. акцији се свесрдно придружила и Радио-телевизија Србије (тада генерални директор Александар Тијанић), која је дала огроман подстрек и допринос настављању акције, редовно извештавајући у Јутарњем програму и другим информативним емисијама како теку радови на торњу. И „Политика” је током изградње објавила више текстова о напредовању радова.
Рашчишћавање рушевина почело је 21. јуна 2005. године, након добијања стручне експертизе Војске Србије да материјал срушеног торња није контаминиран приликом бомбардовања. Однесено је више од милион тона шута, бетона и челика, а да грађани Београда тај велики посао нису осетили.
После припремљеног и сеизмолошки испитаног терена, свечано отварање радова на торњу обављено је 21. децембра 2006. године. Током изградње и напредовања радова акцији се придружило више од милион грађана Србије, који су кроз многе активности подржали обнову Авалског торња.
Ту неописиву жељу грађана Србије, приликом посете Авалском торњу за време изградње, најбоље су изразили умни људи. Милорад Павић је рекао: „Излечимо рану на души Београда”. Према речима Матије Бећковића, „овај торањ је споменик оном срушеном”, док је Оља Ивањицки рекла да је „торањ наша Ајфелова кула”. Радове су, између осталих, обилазили Владимир Величковић, Дејан Мијач, Душко Ковачевић, Рада Ђуричин и други угледни ствараоци. Њих више од пет стотина у току трогодишњег периода изградње изашло је на Авалу и тиме подржало ову акцију.
А грађани Србије рекоше: Авалски торањ је наш оријентир, наш путоказ, кад га год угледамо са све четири стране света, помислимо – стигосмо у вољени Београд, тамо је торањ, с „Авале плаве”, како је говорио Црњански. Ту исконску жељу грађана Србије препознале су претходне владе Србије и Град Београд и свесрдно помогли обнову, без чије помоћи нови торањ не би био изграђен.
А градили су га наши људи. Пројектант, Саобраћајни институт ЦИП, и то по новим прописима, новим законима, новим материјалима и технологијама, са строго захтевним сеизмолошким прописима за овакву врсту објекта. ЦИП је уважио архитектонски изглед торња по претходном пројекту наших прослављених инжењера: Богуновића, Крстића и Јанића.
Асоцијација торњева из Париза 1965. године, кад је саграђен, прогласила је Авалски торањ најлепшим торњем на свету у категорији трокрака.
Извођач радова „Ратко Митровић”, Дедиње, изградио је торањ за три године, упркос тешким временским условима, јаким ветровима, врућинама, зимама и честим маглама на Авали.
Током изградње свакодневно је радило стотинак људи, зависно од врсте посла и то људи од поверења, међусобног уважавања, толеранције. На торњу су радили људи који су живот колеге чували као сопствени. Они су висококвалификовани мајстори: техничари, инжењери, обични породични људи, који су домаће бриге остављали код куће, а послу се посвећивали с одговорношћу, дисциплином, строго поштујући безбедоносна правила за овакву врсту градње, која спада у високоризичне, што је уродило плодом, те приликом изградње обновљеног Авалског торња није било ни најмање повреде.
Ти неимари, грађевинари изградили су торањ чија је конструкција подељена на армирачко-бетонски део, висине 136,65 метара и челични део антенског стуба и антене, што износи 68 метара, а то чини укупну висину торња од 204,65 метара, што је нешто мало више од торња срушеног у НАТО бомбардовању.
Због свега овога, овде се једино могу цитирати речи Иве Андрића из романа „На Дрини ћуприја”: „Све може бити, али једно не може. Не може бити, да ће поново и заувек нестати, великих и умних а душевних људи, који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша, а човек на њој живео лакше и боље.”
Ова мисао се много пута обистинила, па и када је завршен Авалски торањ.
Милош Бато Милатовић (Политика)
новинар у пензији, иницијатор и уредник Акције за обнову Авалског торња
