У даљини се огледа(ла) Шар планина, сами врх Љуботен пресецао је погледе, оријентире и показивао где смо. Напуштањем скопске периферије крај последњих знакова, делом  аутопута на обилазници око главног града Северне Македоније, пришли смо  кућама у селу Горње Оризаре. Наишли на гранитну коцку па затим и макадам, успоном стижемо на чистину. Погледи упрти „навише“.

Врхови, наше Скопске Црне Горе.

Што смо се све више успињали кривудавим путем узбуђење је било веће.

Сада посебним поводом, у завршници велике хуманитарне акције за опремање две куће социјално угрожених породица у мисији организације Срби за Србе и партнерском сарадњом са активистима Српског културно информативног центра Спона..

У смирај дана, уз сву оптерећеност свакодневице с новом пошасти епидемије Ковида 19, у благом ветру ваздух је „мирисао“ на радост.

Стижемо у Кучевиште, село богате историје, традиције, славне прошлости из рода нашега.

Помиње се још у средњем веку, у повељама краља Стефана Дечанског, као и сина му краља и цара Душана.

Дочекује нас породица Перовић, сви на окупу, са српском заставом и транспарентом хвале Хуманитарној организацији Срби за Србе. Радови на кући су окончани.

Стари објакат, раније без малтера, „у цигли“, сада  је као нов, блиставо бео. Као да нисмо на истом месту, у истом селу.

Само су лица иста, али веселија, по раздраганости деце посебно видљива. Смешак не силази са лица, иако је повећи број људи у дворишту. Шајкача пристаје малом Кристијану, који весело трчи около са заставом у руци.

Прате нас погледи сељана испред месне коопреције. На клупама старе жене са марамама на глави.

„Е децо, као да нам је свратила Србија – поново, нисмо заборављени. Ниче нова кућа“.

Светлана нам показује купатило. Светлуцавог погледа усмерава на бели плафон, који је заманио оронуле греде, и апуштене каблове елекричне инсталације што је била стална опасност за децу и одрасле..

Одмерене су и пажљиво биране речи, са по две три реченице, али је саткана сва пуноћа задовољства и срећа у њима. Домаћини су се потрудили и поствили и трпезу. Ракоја наливена, домаћа. Најстарија Анастасија послужује нас хлебом и сољу, „по старински“.

Петар прилази, и указује на промене, као да би да упореди стару са новом сликом, „где је некада био процеп, сада су врата споља, где је била празнина по соби сада је нови ормар, кревети и сто…“

И у другом дому код Нешковића весела атмосфера. Граја деце, радост. Дочекују нас, прилазе нам у сусрет још на улици, пре него крочисмо у двориште.

Деца, све три девојчице прилазе присно и пожурују нас да видимо „како све то изгледа, сада, шта је све урађено…“ Свога оца Љупча већ нестрпљиво прекидају и упадају му у реч, док говори.

Нова улазна врата, плочице у ходнику, потпуно нова пространа светла соба, нови прозори у обема собама, у кухињи, плочице и висећи елементи.

Опремање кухињских елемента у кући, у хуманитарној акцији помогао је амбасадор Босне и Херцерговине у Скопљу, Драган Јаћимовић.

Део покућнине – три крвета донација је пријатељске и партнерске организације Српског културног центра Спона из Скопља, са којом је заједничким снагама спроводена читава кампања и организација у овој мисији.

Милутин Станчић

Фото: Лука Суша

Раније