Осмом Хуманитарном акцијом „Поклони радост“ – срећа је већа када се дели“, Српског културно информативног центра “Спона”, за помоћ социјално угроженим породицама у Северној Македонији и на Косову и Метохији, овог викенда уприличио је драмско – Вече са великанима, Андрић, Дучић, Шантић, на Камерној сцени Македонског народног театра (МНТ), после трибине и рецитала – „Музиком и хуманошћу до потврде идентитета“ у клубу Станица 26 у Скопљу. 

Монолог Тихомира Станића

У позоришној поставци – Вече са великанима, одломке из дела српског нобеловца Иве Андрића – На Дрини ћуприја, драмски веома надахнуто, емотивно, на сугестиван начин приближавши лик и дело писца, у монологу бриљантно је тумачио реномирани глумац Тихомир Станић. 

“На извесном одстојању од последњих коња у овом необичном каравану, ишли су, раштркани и задихани, многи родитељи или рођаци ове деце, која се одводе заувек да у туђем свету буду обрезана, потурчена и да, заборавивши своју веру, свој крај и своје порекло, проведу живот у јањичарским одама или у некој другој, вишој служби Царства. То су биле већином жене, понајвише мајке, бабе и сестре отетих дечака. Кад би се сувише приближиле, агине сахарије би их растеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало после опет сакупљале иза поворке и напрезале да сузним очима још једном угледају изнад сепетке главу детета које им одводе.

Тихомир Станић

Нарочито су упорне и незадржљиве биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздријених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником, друге су распамећене јаукале, урлале као да им се у порођајним боловима цепа материца, обневиделе од плача налетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: »Куд га водите? Куд ми га водите?« Неке су покушавале да разговетно дозову свога дечака да му дају још нешто од себе колико може да стане у две речи, неку последњу препоруку или опомену на пут.

— Раде, сине, немој мајке заборавит’…

— Илија! Илија! Илија! — викала је друга жена, тражећи очајно погледом познату, драгу главу, и понављала је то непрестано као да би хтела да детету усече у памет то име које ће му већ кроз који дан заувек бити одузето.

Реч публике после представе

Али пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало-помало те жене су заостајале и, заморене пешачењем, гоњене ударцима, једна пре друга после, напуштале безизгледан напор. Овде, на вишеградској скели, морале су да застану и најупорније, јер их на скелу нису примали а преко воде се није могло. Ту су могле мирно да седе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене и неосетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали реке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дете које им гине из очију.

Публика у МНТ

Тога новембарског дана, у једном од оних многобројних сепета ћутао је и сувих очију гледао око себе један црномањаст дечак од десетак година, из високог села Соколовића. Озеблом и поцрвенелом руком он је држао малу криву бритву и њоме расејано дељао перваз свога сепета, али је у исто време посматрао све око себе. Запамтио је камениту обалу, обраслу ретким, голим и убого сивим ракитама, наказног скелеџију и трошну воденицу, пуну паучине и промаје, у којој су морали да преноће пре него што су успели да се сви пребаце преко мутне Дрине над којом су грактале вране. Као физичку нелагодност негде у себи — црну пругу која с времена на време, за секунду-две пресече груди надвоје и заболи силно — дечак је понео сећање на то место, где се прелама друм, где се безнађе и чамотиња беде згушњавају и таложе на каменитим обалама реке преко које је прелаз тежак, скуп, и несигуран. То је било рањаво и болно место те и иначе брдовите и оскудне крајине, на коме невоља постаје јавна и очита, где човек бива заустављен од надмоћне стихије и, постиђен због своје немоћи, мора да увиди и јасније сагледа и своју и туђу беду и заосталост.

Небојша Кундачина као Јован Дучић

Све је то легло у ону физичку нелагодност која је остала у дечаку тога новембарског дана и која га никад доцније није потпуно напустила, иако је он променио живот и веру, име и завичај.

Шта је било даље од тога дечака у сепету то казују све историје на свима језицима, и то се боље зна у широком свету него овде код нас….” 

На крају Станић је рецитовао и стихове „Мала моја из Босанке Крупе“, Бранка Ћопића и песму О ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина Западне Србије, Љубомира Симовића. 

Небојша Кунадачина и Милан Зарић

У адаптацији и режији Марка Мисираче и Небојше Кундачине, драмске приче о српским књижевним великанима у другом делу вечери, под називом – „Последња песма“, изводе из узбудљивог дела Јована Дучића и Алексе Шантића извели су Небојша Кундачина, Милан Зарић и Маја Колунџија.

„Последња песма“  је драма о последњим данима великог српског песника и склоњеног дипломате Јована Дучића, рађена је по тексту ауторке Аните Панић. 

Маја Колунџија и Небојша Кундачина

У комаду Дучића изванредно тумачи Кундачина, његову велику љубав Јованку Јовановић играла је Маја Колунџја, а млађаног рођака, имењака, по оцу Михаилу, пореклом из родне Херцеговине, Милан Зарић. 

У драмској причи, смештеној у далекој Америци, ратних година, негде између 1941. и 1943. Дучић, велики српски песник, дипломата, је стар, сломљен, усамљен, у пребирању по својим лепим и ружним успоменама, пре него што прах „мирно пређе у грумен глине ужежене“ како је написао. 

Јован  Дучић – Последња песма 

Бол је дао овој љубави горчину,

Лепоту и тајну; мрачна сумња моја:

Сав простор и ужас; коб и очај; њину

Свемоћ; задња суза: неба седам боја.

 

Последње писмо

Нит знäде за вино у купи од злата,

Нити за пољубац у заклетви; сама,

Мучки као злотвор, ушла је на врата,

С ножем, не у руци, већ у зеницама.

 

Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи;

Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене

Страшне мистерије: но док удар тражи,

Све цвета под њеном ногом куда крене.

 

Јер од твог отрова мој сан беше јачи:

Твој сам појас ткао од сунчаних млаза,

И ти си светлила; јер свему куд зрачи

Моје сунце дадне сијање екстаза.

 

Сцена из комда Последње писмо

Своју веру нађох у свом сну о вери…

Твој нож не убија него блиста блистом…

Јер ти беше тренут у мојој химери,

Мој сан о доброти и вера о чистом. 

Рецитал 

Београдски синдикат

У амбијенту клуба Станица 26 у Скопљу, претходно је у оквиру почетних активности месеца Хуманитарне акције Центра “Спона” – „Поклони радост – срећа је већа када се дели“, организована трибина и рецитал – „Музиком и хуманошћу до потврде идентитета“.

На трибини коју су водили Наташа Станчић и Никола Здравковић, уз подсетник на активности хуманитараца из Центра “Спона” и донације пријатеља асоцијације, културних и јавних радника, спортиста, новинара, привредника, учитеља… за помоћ социјално угроженим вишечланим породицама у Северној Македонији и на Косову и Метохији, учествовали су Маја Стојановић Крстић за клавиром, хуманитарке са својом децом, градоначелник скопске Општине Саша Богдановић, чланови „Београдског синдиката“, Феђа Димовић, Бошко Ћирковић – Шкабо и Блажо Вујовић, као и специјални гост, познати српски глумац Тихомир Станић. Он је говорио Баладу о Стојковићима, српског академика Љубомира Симовића.

На крају у свом наступу чланови Београдског синдиката су извели познати хит – “Догодине у Призрену”.

Помоћ

Сав приход од улазница са позоришне представе, Вече са великанима у МНТ, као и средства из донаторске кутије на догађајима, како је потврђено у Центру „Спона“, биће приложен за помоћ у санацији и реновирању куће социјално угрожене породице у скопској Општини Центар, као и за набавку пакетића за децу уочи новогодишњих и божићних благдана на косову и Метохији и у Северној Македонији.

М.С.

Фото Лука Суша