„Књижевно-културна мисија Анђелка Крстића” Љубинке Цекић из Власотинца награђена је као најбољи магистарски рад из области науке о књижевности на Светосавској академији Филозофског факултета у Нишу.
Поменути рад афирмише дело заборављеног књижевног и културног радника Старе Србије (данас Северна Македонија), а ментор је доцент Мирјана Бојанић Ћирковић.
Љубинка Цекић је из Власотинца, где је завршила Гимназију „Стеван Јаковљевић” и каже да је магистарском тезом покушала да преиспита вредност и значај књижевног стваралаштва Анђелка Крстића, које је из идеолошких разлога потиснуто после Другог Светског рата.
„Ову награду доживљавам као својеврсну победу Анђелка Крстића и посвећујем је њему и његовим потомцима. Идеја да пишем о њему дошла је сасвим спонтано. Наиме, професорка Мирјана ми је у једном разговору напоменула да је имала част да уређује изабрана дела Анђелка Крстића у Матичној едицији Десет векова српске књижевности. Она ми је надахнуто причала о Крстићу, а ја сам била помало збуњена и стално се питала како ја, као студент књижевности не знам ко је овај писац, јер студенти књижевности знају „све о свим књигама“.
У првом тренутку сам помислила да нисам пратила актуелну књижевну продукцију и да ће бити прилике да се упознам са делом Анђелка Крстића. Што сам више истраживала, сазнала сам да је реч о заборављеном писцу коме је нанета неправда. Једноставно је заборављен из идеолошких разлога, јер се изјашњавао као Србин и сва своја дела писао на српском језику“, објашњава Љубинка Цекић.
Иначе, Анђелко Крстић (1871-1952) био је свестрана личност, али скроман, поштен, доследан, ненаметљив, повучен и непопустљив у својим намерама.
Први је отворио српску школу у Дримколу, био учитељ, борио се за српски језик у Македонији, писао своја дела на српском језику, приповетке, романе, драму и поезију. Све што је Крстић радио и за шта се борио било је усмерено на афирмацију српског живота, српске културе и књижевности. Као књижевник, написао је четрдесетак приповедака, један роман – „Трајан”, драму „Заточеници” и неколико песама.
Иза себе је оставио мемоарско-аутобиографски рукопис „Наши преци“, који је објављен постхумно под насловом „Сећања“.
