Колико год оспораван најцрњим слутњама, банално исполитизован „замрзнут конфликт” боље је решење у времену доминације империјалне доктрине „свршеног чина”
Истраживач конфликата Фридрих Гласл потенцијално растуће конфликте пореди са „планинском реком” и њихову деескалацију види у отклањању иницирајућег узрока конфронтације уместо неуспешне праксе бављења последицама. Насупрот томе српска косметска политика не (од)миче се од фетишизованог „компромиса” заштићеног нимбусом тајне као да је дело дубоке Божје промисли, а не надгорњавања са Приштином.
Колико год оспораван најцрњим слутњама, банално исполитизован „замрзнут конфликт” боље је решење у времену доминације империјалне доктрине „свршеног чина” и пошто-пото „компромиса” противног праву и историјским чињеницама на штету једне стране. „Компромисом” шта год то било Србија се добровољно одриче могућности да у констелацији повољнијих околности једног дана мења нешто у своју корист јер свако зло има своје границе и свет ће пре или касније, како каже Карл Јасперс, изаћи из „зоне моралне таме”. Управо постојеће стање допушта ограничено, али реално присуство (паралелни суверенитет) на северу Космета упркос противљењу ментора сецесије и њихових приштинских штићеника. „Компромис” – дај шта даш је себичан, кратковиди трансфер немоћи, подметање кукавичјег јајета „нашој деци” и деци „наше деце” зарад очекиваних грантова, инвестиција и обећања бољег живота.
Његови заговорници спремни много чега да се одрекну лишени ризика последиц(е)а погрешног избора и клице сукоба остављене у аманет „нашој деци” исправљајући туђе заблуде да се (из)боре за историјски интегритет Србије. „Компромис” није безазлена реторичка финеса, недостатак националне и етичке одговорности, политичке промишљености нити визије већ много горе, добровољно учешће у безакоњу над сопственом земљом. Олака негација Устава најдубља је правна, али и логичка контроверза косметских догађања јер Србија кроз историју губила је и враћала Косово и Метохију, али никада није била спремна губитак да овери сопственом руком. Колико год логика наизглед била апстрактни продукт Хегелове „Феноменологије духа” она је у ствари природна способност свести људи да догађаје реалног живота доводи у разумљиву корелацију чињеница.
Насупрот томе „компромис” је алогично дизајнирана стварност, погрешна „излазна” стратегија непоправљиво штетна по српске националне интересе разумљива једино његовим заговорницима. „Компромис је мир за наше поколење”, објавио је славодобитно Невил Чембрлен, театрално високо подигнуте руке машући потписаним „Минхенским споразумом” септембра 1938. у нади да је понижавајућим „компромисом” – капитулацијом отклоњена опасност од рата, међутим историјска заблуда кратко је трајала да би заправо била увод у највећи рат и страдање човечанства.
Излаз из косметског ћорсокака није питање (само) исцрпљујућих преговора, надмудривања и тумачења изјава бриселско-трансатлантских чиновника већ политичке разборитости и прибраности, темељног преиспитивања околности историјских аналогија и стратегије која није дала очекиване резултате, а пре свега најважније: одлучности и непопустљивости у одбрани националних интереса колико год то трајало. Искорак из круга ксенофобије и задртости образац је политичког отрежњења, релаксације односа и партиципације Албанаца у политичке и државне структуре. Место потпредседника владе, Народне скупштине, три министарства, 30 посланичких места плус пет за српске посланике у Скупштини Србије, уставне и законске гаранције аутономије (локални парламент, влада, застава, грб), унутрашња безбедност, учешће у државним органима и дипломатији (према договореној квоти), суфинансирање пословних пројеката свих грађана на Космету, субвенционисање стамбених, грађевинских, пољопривредних кредита, пореске олакшице, државне и стране инвестиције, гарантоване инвестиције у путну мрежу и здравство, могућност склапања међународних уговора и амнестија за све који нису извршили ратне злочине прихватљива је полазна претпоставка разговора о понуди која се не одбија.
Бриселске гаранције пуноправног чланства Србије у ЕУ у року од две године делотворно би допринеле бржој нормализацији међусобних односа, јачању поверења, јавних слобода и вредности заједничког живота. Упркос значајним уступцима очувао би се интегритет и суверенитет Републике Србије у складу са Уставом и међународним правом и уместо територијалног установио би се компромис права, ингеренција и обавеза подједнако (не)прихватљивих за обе стране. Међутим идеја релаксације односа, јачање међусобног поверења и перспективе заједничког живота неће заживети све док се агресивна ксенофобична реторика политичара и медија према Албанцима као генератор националних и религијских анимозитета и погрешне претпоставке грађанске лојалности радикално не промени.
Срби и Албанци нису архетипски непријатељи већ их је завадила лоша политика и одсуство толеранције чије последице на разне начине трпе сви подједнако. Одбијање понуђеног „Аландског модела +” водило би изгласавању у Народној скупштини закона о статусном мораторијуму, али несметаном наставку дијалога о имплементацији Бриселског споразума, егзистенцијалним и другим питањима грађана на комуналном нивоу. Протоком времена свет се мења и постаје не обавезно праведнији и бољи, али мање подложан утицају креатора апсурдне косметске сецесије и њихових следбеника којима се жури формализацијом затеченог стања једном за свагда да ставе тачку (fait accompli – готова ствар) на русвај који су сами створили.
Западно јавно мњење и хуманистичка интелигенција својевремено (о)лако су прихватили дехуманизујуће стереотипе о ксенофобичним и милитантним Србима тематски увелико експлоатисаним у медијској стигматизацији незабележеној у модерној политичкој историји у циљу ослобађања сопствене моралне и сваке друге одговорности противправног бомбардовања и разградње суверене државе. Много тога данас је другачије у геополитичкој и етичкој стварности од времена агресије и јавне међународне стигме што отвара простор новим идејама и реалнијем приступу ослобођеном вишка емоција, политичког слепила и последица блиског крвавог сукоба. Једно је сасвим извесно, Космет никада више неће бити оно што је био, али ни оно што не може да буде, тога би требало да буду свесни у првом реду актери којих се то непосредно тиче, али и међународни покровитељи сецесије, данашњи медијатори, пружаоци „добрих услуга”, ако им је до стварног решења проблема којем су кумовали уопште стало.
Миодраг Крецуљ (Политика)
Минхен, Српски форум Немачке
