Пуно је градова, пуно локација, који су, осим што су хрватски, или прецизније, преовлађујуће хрватски, такође и српски. Задар је такав. Десничин и Комазецов. И Шибеник. Матавуљев, Арсенов и Милутинов, Петрановићев. Не смеју улице које носе њихова имена (она која је овековечила Задар то већ јесте) да буду избрисане
Путникова улица. Била је, до последњих ратова, главна, а поштено говорећи и једина озбиљна улица у малом селу у централној Славонији, у побрђима иза Ђакова. За сваког је неупућеног пролазника улица била названа по неком имагинарном путнику који се у њој затекао. Знали су они који су име улици дали да је истина другачија. И да је име добила не по ма ком, већ по једном човеку. Путнику. Радомиру. Или Мојсију. По коме год, смисао је назива улице био да њен назив обележи, више него што је ма ко са стране знао, славонско село. И Србе који су у њему живели. Њих углавном више нема. И улица се, а улице су овде важне, више тако не зове. Данас улица носи име браће Радића.
Чему, у крајњој линији, служе, осим чисто бирократских разлога, називи улица? Да обележе, да одају признање, да подсете, да искажу значај појма или човека по коме је улица добила име за заједницу у којој је. Улице су имена добијала по настанку, по урбанизацији и организацији града, приликом историјских промена и ломова. Мењале су улице имена и у Београду, и у другим местима, у Србији и ван ње. Нису Балкан и источна Европа једини у којима се то догађа. Преиспитивања у САД, и не само тамо, након немира изазваних убиством Џорџа Флојда јесу један, не и јединствени пример.
Београдске власти показују жељу да, у називима улица, раскину сваку везу с Југославијом и њеним наслеђем. Разумем разлог за ту жељу, разумем и њен смисао, али сам уверен, а имам на уверења надам се право, да то чине на начин који је погрешан. Југославија, Краљевство СХС, Краљевина СХС или ма како се звала држава на просторима од Караванки до Ђевђелије, од Драве до Јадранског мора укључивала је, осим Краљевине Србије, у себе и пространства, људе, успомене, материјално наслеђе које јесте било и јесте српско. Или и српско. Та пространства нису данас део Републике Србије, нису ни део Републике Српске, али наслеђе и успомене постоје. А постоје, остали су тамо врло често, и људи. Људи које, у често свакодневном вртлогу напада на њих и већинског гласног или тихог порицања онога што јесу, треба охрабрити да буду оно што су били њихови преци. И што они јесу, и онда када се не усуђују, осим између четири зида, да то признају.
Имена су улица, дакле, нешто више од простог гуглмаповског податка. Ако је потребно мењати их, и сада пишем и писаћу само о улицама чија су имена на један или други начин везана за Хрватску, мада се све може применити и на ма који други део бивше државе, мислим да је, и то је кључна порука, једино мудро мењати их у складу с неколико важних правила.
Пуно је градова, пуно локација, који су, осим што су хрватски, или прецизније, преовлађујуће хрватски, такође и српски. Задар је такав. Десничин и Комазецов. И Шибеник. Матавуљев, Арсенов и Милутинов, Петрановићев. Не смеју улице које носе њихова имена (она која је овековечила Задар то већ јесте) да буду избрисане. Не смеју, да би у Београду сведочиле и о српском карактеру тих градова. Сведочиле о онима који у тим улицама живе, онима који тим улицама пролазе и, најважније, деци која ће те табле угледати и запитати се каква су то места била и због чега заслужују да се улице у Београду по њима именују. Нема ту, нити сме бити, никаквог реципроцитета.
Постоје и она места о чијем је српском карактеру немогуће говорити и којима треба променити име. Донесена је одлука о промени имена Имотске улице. Не видим заиста разлог због чега Имотски, али и толики други и људи и топоними, треба да у Београду има своју улицу. Ако се и када се мења ово име, можда је решење било да се назове по некоме од важних топонима који су српски, и који су у близини Имотског, на пример по Главини Доњој, у којој Срби живе и данас и у којој још увек блиста православни храм. Ако одлука већ постоји, а у јавности је најављена, или ако се донесе одлука да ни Бјеловар улицу у Београду не треба да има, зар ту улицу не треба преименовати у Гудовачку, по селу поред Бјеловара у коме је почињен први масакр над Србима у НДХ? Ако у Вараждину нема места на списку београдских улица, можда баш ту улицу, а не ону у Бусијама, треба именовати по Огњеславу Утјешеновићу Острожинском, Србину, књижевнику, великом жупану, захваљујући коме у центру Вараждина, код пијаце, постоји православна црква.
Примера је много.
У крајњој линији, у очувању сећања на некадашње или подсећању на садашње присуство српског народа, и његове трагове и допринос на територијама ван Србији и Српске, бројеви нису битни. Срби у свом престоном граду кроз име улице чувају сећање на Сентандреју, у њој је Срба данас двоцифрен број, а још увек седам торњева цркава које су као православне изграђене, боду небо поред Дунава. Чува се спомен, и у имену улице, и у називу викарног владичанстава Српске православне цркве, на Марчу, православни манастир који су сами Срби, сељаци, у време када су унијати покушали да га отму, запалили. Коначно, градска власт не покушава да промени име Скадарске улице. Скадар је у Албанији. У њему је, могуће, мање Срба него у Задру. У њему не постоји Београдска улица. Као и некадашња Задарска улица, у старом је језгру града. А Скадар је и српски град, као и Задар, као што ни један ни други нису само српски. Због чега је промењено једно име, а друго није?
Како ми злонамерни тумачи овог текста не би пребацивали оно што нисам ни помислио, ни написао, уверен сам да Добрица Ћосић, чије име данас овековечује некадашња Задарска улица и Љубан Једнак, глински мученик, чије ће име на таблама заменити Имотски, заслужују улице. То није ни најмање спорно. Спорно је то што гасећи имена улица која су у вези с топонимима који су и српски у Хрватској, не замењујући њих, ако се већ мењају, онима који имају везе са Србима у Хрватској, њима шаље порука да су неважни. Заборављени. Избрисани с бројног стања. Попис у Хрватској је у току. Какву поруку шаље Србима град Београд брисањем и најавом брисања имена улица места која су и српска? Шта да мисле и како да се изјасне Срби у Задру, Загребу, Шибенику, Бјеловару… када их ништи највећи српски град?
Треба одлазити ментално од југословенске несреће, треба мењати и имена улица, али не тако што ће нестајати српски карактер крајева који су данас у Хрватској, Северној Македонији, Федерацији БиХ, Белој Крајини. Постоје и тамо и овде људи чији савет треба затражити, мишљење послушати и опрезно послу замена имена улица који је често иреверзибилан приступити. Брише трагове постојања Срба у Хрватској често хрватска држава. Нестајали су и нестају споменици, нису обнављани после 1945. или последњег рата. Ћирилица не може да добије пуно право живота које јој закони гарантују. То нам раде други и ми се оправдано љутимо. А када то радимо сами, када то ради београдска градска власт, ни од кога натерана, ко нам је онда крив?
Александар Поповић (Политика)
Професор универзитета
