Одрастао и школован у Паризу и “на француском”, иако је проговорио најпре на српском, Живко Влаховић је тек током студија славистике на Сорбони почео да открива нашу књижевност, и то пре свега читајући дела српског живог класика Драгослава Михаиловића
Откако је, са студијским колегама, превео култни роман “Кад су цветале тикве”, до данас – када као становник Београда доследно наставља да гради и учвршћује мостове између две културе, Влаховић је сам превео или пласирао туђе преводе огромног броја одабраних наших аутора на француски.
Сада је овај магистар француске лингвистике и власник мастера из превођења велике планове са француским издањима песама наших великих поета допунио и остварењем давнашње своје жеље – захваљујући Живковом прегнућу, антологијска “Вера Павладољска” сада најзад живи и на француском, у Француској!
– Пре неколико година сам упознао Матију Бећковића и рекао му да бих једног дана превео његову “Веру Павладољску” – наводи Влаховић.
– Неке Матијине песме су преведене и објављиване у француским часописима, али “Вера Павладољска” није никад, што је песник и сам потврдио. Чекао сам мало дуже пре него што сам је превео, у овом случају је можда постојала трема јер је Бећковић дефиниција поезије и слободе у писању, преводилац мора да буде пажљив. Ипак, одлучио сам да се упустим у тај подухват.
Наравно, питао сам колеге преводиоце и професоре шта мисле о преводу и када су га аминовали, предао сам га часопису Panache, а одмах потом објавио га је још један часопис, La fantome de la liberte… Реакције су биле одличне и то је навело уредништво моје издавачке куће Slavitude да планирамо збирку, у којој ћу превести најпознатије и најлепше песме Бећковића.
Slavitude најављује нову библиотеку која ће се звати “Класици БХЦС” и коју започињу песмама Радета Драинца и Тина Ујевића на француском.
– Ми већ две године постојимо и испоштовали смо одлуку да се фокусирамо на поезију јер тај жанр није довољно заступљен у Француској – каже Влаховић. – Франкофоној публици смо открили наше младе песнике у зборнику “Нова БХЦС поезија” и наставићемо у другом и у трећем тому.
Објавили смо песникињу из Босне која пише на француском језику, Хану Хот, као и “Осам секунди дворишта” Шимона Цуботе у преводу београдске студенткиње Изабел Чеперковић Диjас, а ускоро ће им се придружити Лидија Дедуш, Александра Батинић и Владан Миљковић. Часописом Panache смо представили двадесетак аутора (песнике и прозаисте) и планирамо да наставимо истим ритмом. Планирамо да објавимо и прозну збирку Берислава Благојевића “Носталгија за непостојећим”.
Изазвали смо добру реакцију код франкофоних читалаца, а најбољи показатељ је чињеница да нам је сваке године све шири програм и да организујемо све више догађаја и конкурса. Slavitude је пре свега студентски пројекат, сви смо то започели као студенти и драго ми је што су нам се придружилe многе колеге из Београда, Новог Сада, Ниша, Загреба, Никшића и Сарајева. Ту су, наравно, и даље студенти са Сорбоне, рекао бих да дух Сорбоне и даље стоји изнад Slavitude јер је тамо све почело.
