У присуству многобројне књижевне публике, представника медија и читалаца свих генерација, јуче увече (23. фебруара) у биоскопу „Фросина” промовисан је најновији роман академика Владе Урошевића – „Истинита, али не баш вероватна историја породице Пустополски о кући поред Вардара и за четири прстена“. На промотивном догађају представљена су и његова евергрин дела „Укус брескве“, „Моја рођака Емилија„ и „Змајева невеста“, која су поново објављена у новом руху и са новим поговорима. Књиге су део едиције „Македонски књижевни класици” у издању „Арс Либрис”, део „Арс Ламина – Публикације”.
Промотери књига били су аутори предговора – Јелена Лужина, Лидија Капушевска-Дракулевска и Владимир Мартиновски, а говорили су и председник МАНУ Љупчо Коцарев. Догађај је модерирао уредник четири књиге Ведран Диздаревић.
„Истинита, али не баш вероватна историја о породици Пустополски, о кући код Вардара и о четири прстена”, са поднасловом „Старински роман”, седми је Урошевићев роман. Осим што је његов најдужи роман, има и најдужи и најнеобичнији наслов.
– Сваки пут када напишем нови роман, дуго размишљам који наслов да му дам. Знате, наслов је написан на крају. Након што сам компоновао овај дугачки наслов, у тренутку инспирације написао сам поднаслов – Старински роман. Овај поднаслов се може разумети на неколико начина. То можете схватити као иронију или као изазов бачен критичарима, али и читалачкој публици. Сви желе да напишу савремени роман, модеран, а овде неко жели да напише старински роман. Надам се да нисам покварио суштину романа и још више – надам се да нисам одбио читаоце да га узму у руке.
Старински роман данас звучи чудно, али мислим да ми је пристајао. Наслов можете узети и са одређеном дозом хумора, да тако кажем. Овај роман је написан као израз носталгије за некадашњим књигама које сам прочитао. Израз потребе за повратком у време детињства, на прва читања. Једноставно сам желео да напишем роман као да је некада написан. Са полаганим уводом у догађаје, са лаганим наговештајима будућег заплета. Са описима природе годишњих доба. Хтео сам да напишем нешто што ће оставити утисак о протоку времена. Хтео сам да опишем како време утиче на људе, објекте, зграде… Сећам се да сам у младости, када сам читао кратки роман Вирџиније Вулф „Ка светионику”, био веома фасциниран епизодом у којој она описује кућу која је напуштена.
Невероватно је како се описује шта се дешава када се ништа не дешава – проток времена. У новом роману има много ствари које се стално дешавају. Али желео сам да на известан начин покажем утицај времена и хронолошког времена, и атмосферског времена, како они уносе своју промену у све ствари које постоје. Кроз тај поступак желео сам да искажем пролазност ствари. Критичари ће вероватно покушати да утврде на шта сам мислио. Пре свега, ово није роман са тезом, хтео сам да испричам причу овде, на најбољи начин. И то ми је био циљ – рекао је Урошевић.
У својим романима писац покрива многе жанрове, има научне фантастике, елемената крими романа, бајке… Урошевић каже да се са сваким новим делом суочава са новим изазовом да види шта све може да уради у новом жанру.
– Надам се да се може пронаћи нека веза између свих мојих романа, да су ипак повезани. На пример, постоји веза између „Маџуна” и „Моје рођаке Емилије”, постоји веза између „Змајеве невесте” и „Дивље лиге”… Морам признати да своје објављене романе увек отварам са одређеном стрепњом. Када их поново чистим, у мени се боре два осећања: једно је осећање извесне радости што су моје књиге написане пре неколико десетина година још живе, још увек долазе читаоцима на иницијативу неких издавача. То ме испуњава одређеним задовољством. Са друге стране, јавља се непријатан осећај пропуштене прилике – сваки пут када прочитам своју бившу књигу, кажем себи, „ово је јако добро, али могло је и боље!“ Али, нажалост, живот се живи само једном и нема враћања назад. Шта смо урадили – урадили смо. Како каже Марко Цепенков: „Оно што је урађено не може се поништити“. У томе је трагедија нашег живота и уједно његова јединствена лепота – рекао је Урошевић.
Јелена Лужина се осврнула на „Истинску, али не баш вероватну историју породице Пустополски, куће код Вардара и четири прстена” и „Укус брескве”.
– Седми роман Владе Урошевића један је од доказа да књижевно уметничко дело прво мора да буде УМЕТНОСТ – висока уметност – која се може/мора „назвати“ само успутно („технички“) ономе што се колоквијално назива „садржај папира“. Смисао и, у крајњој линији, „истина“ Шекспировог „Хамлета“ неће се наћи у том „садржају“, три пута мање „на папиру“, већ – како су рекли руски формалисти – у „начину на који је Хамлетова драма направљена“ . А направљена је да „лебди” а не да „пипа”, мистериозно и потпуно необјашњиво… Зато што није „тачно”, већ је (само) „вероватно”… Као кућа код Вардара, четири прстена и сав фини дискурзивни сплет који „лебди” седмим романом Владе Урошевића – рекла је Лужина.
Прича у роману „Истинита, али не баш вероватна историја о породици Пустополски о кући код Вардара и о четири прстена“ почиње у лето 1898. године. У прелазним данима између већ исцрпљеног 19-ог века и тек рођеног 20-ог века – Никола се враћа са студија на Ecole supérieur de pharmacie у Паризу. Са собом носи научна сазнања са Запада и етос савременог, просвећеног човека, жељног да их примени у свом родном Скопљу. Код куће – у великој кући на крају града, уз реку Вардар – чекају га отац Харалампије, велетрговац, мајка Евдокија и три млађе рођаке.
На први поглед, живот ове породице делује нормално, пристојно, па чак и досадно. Али ствари нису онакве какве изгледају. Нешто страшно и неизрециво баца своју сенку на породицу Пустополски. Стара кућа крије своје тајне које се протежу све до Оријента и које се односе на богатство Николиног деде. Прича о прстену купљеном у старој скопској чаршији урања Николу у низ догађаја чије му порекло, смисао и сврха нису сасвим јасни…
Роман „Укус брескве“ – објављен 1965. – прво је Урошевићево романескно остварење. Прича почиње доласком провинцијалца у град. Случајно раскине са девојком, која га очарава и коју среће у сну и на јави. Затим земљотрес (катастрофални земљотрес из 1963. године) и смрт. Одавде је веома тешко говорити о „причи“ „Укуса брескве“, јер она није од централног интереса аутора. Овде жели да постигне нешто друго. Шта још мучи књижевне критичаре већ пола века? Једноставан одговор је: уметност.
Проф. Лидија Капушевска-Дракулевска је истакла да је роман или збирка приповедака – према читаочевим склоностима – под називом „Моја рођака Емилија“ прича о детињству и младости младог неименованог приповедача и његовог подједнако младог рођака. Место и време догађаја су јасно дефинисани: Скопље за време Другог светског рата. Али, како ће читалац несумњиво приметити, они су само увод у фантастични свет својствен скоро свим делима Владе Урошевића. Урошевићево Скопље је потпуно „измештено”: скривена врата и тајни пролази непрестано нарушавају простор, а оживљена сећања и грађевине којих одавно нема нарушава време; једнорози и друге фантастичне животиње ничу у двориштима упркос чињеницама у енциклопедијама; чудне кореспонденције доводе до још чуднијих сусрета, до бројних каталога егзотичних и мистичних предмета и појава; и, на крају свега, брод који плови непловном реком. Дело „Моја рођака Емилија” или „Осамнаест затворених прича које чине један отворени роман” је велика и узбудљива авантура која сигурно никога неће оставити равнодушним.
Проф. Владимир Мартиновски је рекао да су сви Урошевићеви романи међусобно повезани нитима.
– То што нови роман има поднаслов – старински, што је „Змајева невеста” роман бајке, а у „Мојој рођаки Емилији” приповетке чине роман, значи да Влада Урошевић пише књижевност, али и мета-књижевност. У његовом писању постоји игра, која спаја светове, стварно и имагинарно. У „Змајевој невести“, на пример, огромно културно и уметничко наслеђе претходних генерација освежено је Урошевићевим изузетним приповедачким талентом. Лично га познајем 30 година, и дуже као читалац, а од првог сусрета са Владом Урошевићем доживљавам га као лика из бајке! – рекао је проф. Мартиновски, који је написао поговор за роман „Змајева невеста”.
У суштини, овај роман је прича о јунаку Денку и његовом путовању из Горњег света у Доњи свет да би спасио своју сестру Летку из змајевих канџи. Роман обилује разним мотивима из фолклора ових простора, али и из шире митске, па и алхемијске традиције.
Баучи, чаробњаци, змајеви и духови насељавају свет Горње Земље, где се одвија прва половина приче. У другом делу, киднаповање Летке води Денка у Доњу земљу, односно у „наш“, „прави“ свет. Међутим, „роман бајке” (како гласи поднаслов) није само то: то је дело у коме се народно стваралаштво преиспитује са савремене, критичке дистанце, са књижевног и друштвеног аспекта. Ствари нису онакве какве изгледају на први поглед. „Змајева невеста” је роман који ће задовољити укусе и народне уметности и савремене књижевности, јер се у њему, на учен и занимљив начин, преплићу и једно и друго – баш као што се у причи сударају – и на тренутак спајају се – Горња и Доња земља.
Књиге Владе Урошевића доступне су у свим књижарама Литературе, као и онлајн на литература.мк.
