Кад већ говоримо о посту, треба да се сјетимо онога што је извор и смисао сваког поста, то је онај догађај кад наш Господ одлази на гору искушења и кад пости 40 дана и шта све ту бивају искушења која се Њему нуде. Наравно, Он је Господ, Он је могао боље и јаче све, више од нас. Међутим, оно што је јако важно да видимо да Он је тамо сам и да је у тој осами припремио себе за она искушења која ће му поставити непријатељ човеков – ђаво. То је дакле, све скупа гледано, нешто што може да нас утеши и да нас поучи да бисмо у овим данима кад смо позвани да будемо изоловани једни од других не због тога што једни друге не волимо, него баш због тога што једни друге волимо. Дакле, у ово вријеме одвајамо се једни од других из љубави. Као што сам једном, на пример, пролазио бродом поред Свете Горе са неким пријатељима, они су ме питали зашто су ти људи отишли у Свету Гору, одвојили се од света? Да ли они мрзе свет? Ја сам им рекао да су они тамо отишли управо због тога што воле свет и што желе да се свет спасе.
Данас, ако хоћемо да себе поучимо на хришћанским темељима, онда морамо да кажемо себи да ако хоћемо да спасимо свет онда мора да се одрекнемо свог бивствовања у свету онако како смо досад навикли. Дакле, у том контексту је врло важно да схватимо да је литургија нешто чега се одричемо због притиска и силе, а не због наше неке немарности или зле воље или не знам ни ја било чије зле воље. Одричемо се са надом да ћемо јој се поново вратити. Одричемо се са жељом и са молитвом и у срцу и у целом свом бићу да свима буде добро. И онима који се са нама састају на литургији и онима који живе око нас. Дакле, смисленост литургије је управо у томе. Да сви људи буду једно. Да сви буду заједно на сабору са Богом. „На сабору богова са Богом“, како каже Свети Григориј Богослов. У том контексту, не желећи да расправљам било с ким је бесмислено и причати о такозваним приватним литургијама у којима могу да учествују два или три човека. То нарочито има смисла у манастирима и то онда није неки, да кажем, прекршај. Али, ово где ми живимо, било би бесмислено да сад два или три имају привилегију у односу на друге. И зашто би? Која су то два или три која могу да имају ту привилегију?
Даље, што је врло важно. Људи су ми говорили, а зашто не снимамо, па не пуштамо преко ових друшттвених мрежа молитве, литургије итд.? Смисао, чини ми се, читавог овог догађаја, који је запрепастио и зауставио свет на тренутак је у томе да се затворимо у своје срце, да погледамо у своје умове, да се спустимо у своје душе и да некако не покушавамо да психолошки превазиђемо овај проблем, него да му приступимо са оне најдубље, онтолошке стране. Да видимо шта смо то ми погрешили на личном плану и шта смо то погрешили, у чему грешимо као заједница, прије свега ми као црквена заједница? У чему гријеши овај свијет?
Видимо како се за тренутак све зауставило. Неко би рекао, не знам, да је ово Божије допуштење, неко би рекао да је све то, не знам, од слепог миша, неко би рекао да су за све то криви Кинези, ови ће рећи Американци. Али ја бих волио да тако поставимо ствар да не мислимо да је ико други крив осим нас. Односно, да никад не извлачимо себе из те кривице за ово у чему смо сад. Погледајте, на пример, како смо ми сад забринути и за шта смо нарочито забринути. За своје организације, за своје клубове, за своје фирме, за своје компаније, за своје куће, за своје бродове, аутомобиле. Али у суштини све је то потпуно бесмислено кад видимо да људи падају као снопље, да умиру један за другим. Кад видимо да смрт куца на вратима сваког дома, кад видимо да је и најсавременија медицина, за тренутак надамо се, потпуно немоћна. У том смислу потребно је да се запитамо није ли добро да свијет мало застане? Није ли добро да у време овога часног поста погледамо мало себе, унутра себе, у души себе, у срцу себе, у мислима? Није ли добро да се запитамо да нисмо мало пожурили, да нисмо мало једни друге заборавили, да нисмо мало почели једни преко други да газимо? И у том смислу и у овом тренутку се може видети да се људи туку око тоалет папира, у неким земљама око муниције, у неким градовима су људи одговорни, у неким мање у неким више, у неким су неодговорни. Чули смо и то да људи су правили такозване корона партије мислећи да је то нека шала.
Сад видимо да је све озбиљно. Али оно што је од свега озбиљније што је за нас јако важно, за нас који се називамо хришћанима да схватимо да је хришћанство живот. И у том смислу колико сам ових дана могао да се присетим најпотресније су речи једног пророка нашег доба оца, Александра Шмемана да је религија и религиозност неке погрешне врсте највећа опасност за хришћанство и за цркву. Ако схватимо да је важнији неки обред, ако схватимо да је важнији било ко или било шта или наша организација или наша институција од било ког човека на земљи онда ми нисмо Христови ученици. Онда нисмо Христови следбеници. У овом тренутку сећам се и апостола Павла који као један љути Јеврејин и као један од најуниверзалнијих људи икада на земљи говори: „Нека ја умрем и нека се ја не спасем, само да се они спасу“, мислећи на свој народ. У једном тренутку, дописујући се са једним пријатељем свештеником који је у Америци, написао сам једну реченицу која бих волио да буде израз целокупног мог бића, а то је: „Волио би да у овој ситуацији кад други људи умиру, умрем ја само ако бих знао да ће овај свијет бити бољи него што је био до овога часа. Наравно, одговорио ми да је то јако лепа хришћанска реченица. Али ја сад морам да признам да ја не желим да умрем и не желим да нико умре и да је то сасвим природно јер сваки човек жели да живи.
И зато је овај догађај који нас је окружио уствари један велики испит за све нас да схватимо колико нам је важан живот, колико нам је важан сваки тренутак нашег живота, да схватимо колико је страшна смрт, да схватимо и тиме што не можемо да будемо на светој литургији колико нам је важна литургија. Она не смије да постане рутина, она не смије да постане свакодневица, она не смије да постане Бог умијесто Бога. Ништа не смије да постане Бог умијесто Бога. Религиозни људи, за разлику од људи који верују у Христа и у живот, не вјерују у Бога него у богове. А богови могу бити разни. Ових дана помињу се кашичице и заразе итд. Свети Игнатија Антиохијски, чије име радо славим и чије име радо славе сви хришћани, написао је да је то лек бесмртности. То јесте лек бесмртности, али то није инсулин, то није медикамент, то није вакцина. То је сједињење хришћана који су у заједници с Богом. На светој литургији кроз оно што нам је Он оставио да чинимо у Његов спомен. Јер кад год то чинимо смрт Његову објављујемо и васкресење Његово исповједамо. Али Он нас је упутио и рекао нам јасно и недвосмислено: „Не можете волјети мене, а да не волите ближњега свога“. „Ко год каже да воли Бога, а не воли ближњег свога лажа је и истине нема у њему“, каже свети Јован Богослов, нико други него до онај апостол који се наслонио на груди Христове на оној Тајној Вечери. На оној вечери кад је установљена света литургија и установљена је прије свега као вечера. И отуда су бесмислене приче о зарази, о том начину, о обредима. Смислено је једино причати о томе шта нам је Бог заповедио, а заповедио нам је да волимо ближњега свога као самог себе. Да волимо ближњега свога као самог себе! Као своје тијело, као своју душу, као свој живот да волимо његов живот. Отуда је важно да сачувамо туђи живот.
Недавно ми је један младић пришао, па тражи благослов. Ја кажем, добро, ево ти благослов. Ал, немој да то чиниш тако што ми љубиш руку, него ћу те благословит са остојања. А он каже ја то не признајем. А ја кажем, али ја не желим да те заразим. Ја сам срео већ стотине људи. Шта мислиш, враћао сам се из Хамбурга, па сам свратио и срео га. Шта мислиш ако те ја заразим? А он каже, али ја вјерујем. Па знам, вјерујеш човјече, али ако твоја вјера дође на испит тиме што будеш болестан. Али доћиће и моја вјера на испит тиме што ћу ја имат тебе на души. Да ли људи размишљају на тај начин да размишљају о другоме као о извору свог бића? Да ли размишљају људи о томе да ћемо некога понијети на души својом немарношћу? То је дјело Божије. А дјело Божије се никако не смије вршити немарно! Не смијемо бити немарни ни према свом животу, а поготову не према било чијем туђем животу. И у том смислу, ово је тренутак за нас хришћане да се покажемо да смо Његови ученици. По томе што ћемо имати љубави међу собом. А ова љубав ће се показати и пројавити у одрицању, У посту. У посту који још увек није толико строг, а могао би бити. Да не можемо да једни с другима будемо по цијели дан. Да не можемо једни с другима да комуницирамо на начин на који смо навикли.
Али да се не лажемо, да будемо искрени. Као да ми то нешто превише и комуницирамо. Као да се ми превише дружимо. Као да смо превише поклањали пажње један другоме. Не. У овом тренутку су стале само наше уобичајене навике. А навика је постала некако и наша друга природа. И ово је тренутак да се запитамо да ли су све те наше навике добре? И да ли можемо да их се одрекнемо? Да ли можемо да превазиђемо те наше навике?
И још нешто. Погледајте како смо посматрали ствари док су се догађале у Кини, као да се догађа на другој планети. Већ кад је кренуло да се збива у Италији ми смо се забринули. Али кад то долази пред наше домове и у наше породице онда се забрињавамо још више. Није ли то она себичност која нас је научила да не схватамо да је сваки човек на земљи наш ближњи? Да не разумјемо да је овај свијет толико мали, да је уствари овај свијет једна, једна мала честица, један микрокосмос у макрокосмосу. Али онај човјек који се уздигне и који покаже жртвену љубав у овом тренутку има прилику да обрне ствар. Опет по речима Григорије Богослова: „Да буде макрокосмос у микрокосмосу. Да буде велики човјек“.
Ми смо овдје у дијаспори и није нам лако. Подјељена су наша бића, наша срца. Наши најближи живе тамо. Ми овде имамо неку наду у скоро перфектан или најбољи здравствени систем у Европи. Треба да помогнемо свима који то немају. Треба да будемо благодарни онима који су нам остварили да ми овде имамо осигурање. Треба да разумемо оне који су потрчали да се врате међу своје ближње у Србију или у Црну Гору или у Босну и Херцеговину или у Хрватску. Треба да схватимо да је међу њима највећи број оних који немају осигурање у овој земљи. Здравствено осигурање. Треба да разумемо људе, а не да оптужујемо једне друге.
Ово је тренутак да се понашамо као египатски монаси. Да свако затражи опроштај од оног другога, да замоли опроштај од свакога кога је било кад било чиме повриједио. И да одемо у своју пустињу. Да се мало затворимо у своје срце. Да се запитамо, можемо ли ми својом молитвом и својим постом да помогнемо било коме? Можемо ли да помогнемо један другоме тако што ћемо имати жртвену љубав на коју нас позива Онај који се ради нас и ради нашег спасења дао разапети на крсту?
Данас ћемо читати јеванђеље, данас се чита на литургији свето јеванђеље, на литургији коју ми нећемо моћи да служимо због пажње према ближњима. Ко хоће да са мном иде и ко хоће за мном да иде нека узме крст свој и нека пође за мном. То је увијек значило разапети се у љубави према Богу и према ближњем истовремено. Нема љубави према Богу ако је нема према ближњем и то је она вертикала и хоризонтала која значи крст и распеће.
Драга браћо и сестре, поштовани народе, драга дијецо, омладино, ово је прилика да се научимо јеванђељу из живота, да схватимо колико је смрт страшна и колико је живот лијеп. И да све то понесемо ради дивне и величанствене славе Божије која се пројавила у Исусу Христу, духом светим а благовољенем Оца Небескога. Амин.
