Пошто већ месецима траје неформални конкурс за противкандидата Вучићу на будућим председничким изборима, Влаја је несумњиво идеалан кандидат: човек из народа, из Глибовца познатог по људима са добрим политичким инстинктом, аутор незаборавног слогана: „Сиђи с власти, да меримо части!“ Проблем је само што је одавно умро

Предизборна кампања улази практично у завршницу, до избора су остале једва, две и по недеље, а све је страшно досадно. Годинама опозиција труби о нужности промене власти, а како се датум избора приближава она је све погубљенија и разједињенија. Неко време је барем идеја о бојкоту изгледала колико-толико озбиљно, неко време се чинило да ће се на изборима решавати барем нешто важно, да ће бити могуће довести у питање легитимитет власти. Неко време се чинило да ће се, као на неким референдумима, све ломити на питању излазности. Опозиција је, рецимо, могла да каже да свака излазност мања од 45 посто суштински делегитимише изборе и онда би кампања за бојкот имала јасан циљ, а и власт би, хтела не хтела, морала да „гађа“ ту (или неку другу) магичну цифру.

Сад је идеја бојкота практично мртва, а опозиција је урадила оно што такви људи увек ураде само ако им даш довољно дугачак конопац. А све је заправо било готово још давно, у тренутку кад су помислили како су инфлуенсери са „Твитера” важнији од гласача на терену. Тада се све претворило у глуму, у афектацију, у онлајн обраћања Вучићу типа „Слушај, бре, ти, кретенчино једна…“, у отворена писма којима се зазива „прелазна влада“ или нека слична глупост, којима заправо и није циљ да их било ко озбиљно размотри, него да се прикупи што више „лајкова“, „фејвова“ и осталих „ритвитова“.

Гледам и слушам то јер, шта ћу, морам и све ми је досадно, али није ми само досадно, него некако и већ виђено, познато однекуд, а не могу да се сетим откуд. И онда се неку ноћ пробудим у пола четири ујутро, сан неће натраг на очи, па хоћу да узмем нешто да читам, не нешто ново, него нешто што волим, што знам да је добро, што ће да ме окупира. И поглед се заустави на књизи „Како је Добрислав протрчао кроз Југославију“ Милована Данојлића, у којој се разматрају живот и дело Добрислава С. Раденовића, учитеља и песника-аматера с Метохије.

Као и у случају романа „Драги мој Петровићу“, Данојлић се као ретко који други писац показао као пророк нових времена. Његова сатира о стихоклепцу убеђеном да му кружоци и котерије ускраћују славу и репутацију која му заслужено припада била је забавна у време, како бележи Тарик Хаверић, кад су у једној озбиљној националној књижевној продукцији поезију писали људи као Стеван Раичковић, Луко Паљетак или Весна Парун. Данас су „Добрислави“ преузели све и књига се чита као пророчанство о човеку чија је кључна несрећа што се родио у погрешно време.

Отворим књигу по средини, као што чинимо са штивима које добро знамо и већ се смејем Данојлићевом препричавању Добрислављевог спева „Песник и птица“. У њему се песник уз помоћ птице и њеног „заносног цвркутања“ бори против злог и скоро свемоћног диктатора по имену Дрмсом. Пошто је „твитовање“ у изворном значењу заправо „цвркут“, забављам се идејом о Добриславу С. Раденовићу као песнику који је пре педесетак година писао о данашњој Србији.

Али одједном се присетим онога што ми већ данима измиче, онога због чега ми се чини да ми је опозициона тактика однекуд позната. На почетку књигу, Данојлић се на неколико страница бави Добрислављевим претечама, онима који су пре њега певали на сличном трагу. Да, то је то; у времену пре Другог светског рата, један песник-аматер се прославио рецитовањем својих песама по возовима. Тај човек, запамћен у паралелној ненаписаној историји наше књижевности као Влаја из Глибовца, аутор је десетерачког стиха за који сам Данојлић каже да је сажет, тачан, кратак и максимално једноставан.

Ево тог антологијског стиха: „Сиђи с власти, да меримо части!“

Све што опозиција и њен труст мозгова који из сата у сат у јавност одашиљу своје недуховите спинове и бајате афоризме смишљају у последњих пет-шест година не може се мерити са цитираним стихом Влаје из Глибовца. И није више питање каква је Вучићева власт, јер свако зна да свака власт корумпира, а апсолутна власт корумпира апсолутно, него како је могуће да они који имају амбицију да до власти дођу не добацују ни до нивоа Влаје из Глибовца.

Уосталом, пошто већ месецима траје неформални конкурс за противкандидата Вучићу на будућим председничким изборима, Влаја је несумњиво идеалан кандидат: човек из народа, из Глибовца познатог по људима са добрим политичким инстинктом, аутор незаборавног слогана: „Сиђи с власти, да меримо части!“ Проблем је само што је одавно умро.

Мухарем Баздуљ (Политика)