Степа Степановић се прикључио српској војсци 1874. године. Учесник је српско-турских ратова (1876–1878). Два пута био је министар војске. У том периоду српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове.
Војвода Степа Степановић, фотодокументација “Политике”
Командовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. За време инвазије, у Великом рату, на Србију у јесен 1915. године, Степина Друга армија је, у садејству са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага српске војске, ангажованих на северном фронту против аустроугарских и немачких армија.
Иако је имао значајну улогу у реорганизацији српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и борбама око Битоља, његов највећи успех представља пробој Солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Ту тешку и сложену операцију Степина армија извела је на до тада незабележен начин у историји ратовања. Њене трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку, и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију, и тако отвориле пут за коначно ослобођење Србије.
Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су Степу Степановића у ред највећих војсковођа Првог светског рата. Упркос томе, славни војвода је и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао скроман, нису га интересовале титуле, параде и одликовања.
Из војне службе повукао се 1919. године. До краја живота, подсећа „Историјски забавник“, живео је скромно. Осим породичне куће у Кумодражу, где су му браћа живела и обрађивала земљу, није имао другу имовину. Као пензионер живео је са супругом у кући њеног оца Веселина Милановића у Чачку, у складу са паролом „Отаџбини се даје све, а од ње се не узима ништа”.
Када је поштар дошао да му уручи прву пензију, војвода га је вратио назад, са наредбом да се пензија од 3.000 динара смањи јер је превелика, и том приликом рекао „Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта бих с толиким парама,” Његов захтев је услишен и пензија му је смањена на 1.500 динара.
Сам себи је подигао гробницу на чачанском гробљу, супрузи је оставио новац за трошкове погреба, припремио је униформу, обућу и ордење са којим ће га сахранити. Умро је 27. априла 1929. у 73. Години, подсећа у “Политици” Јован Поповић из Београда.
