Кад се од Призрена крене ка Албанији, на 40. километру пута налази се варошица Драгаш – општински центар за 36 села у којима живе Албанци и Горанци. Кад су Албанци 1990. године напустили своја радна места у државним и јавним предузећима у знак протеста против „режима” државе Србије, Горанци нису седели скрштених руку. Одлучили су да формирају своју општину.

Договорили су се о томе 26. јула 1990. године. Новоформирана Општина Гора, с 18 села у којима живе искључиво Горанци, са скромним општинским буџетом, успела је да реши неке од комуналних и инфраструктурних проблема. Наравно, у помоћ је притекла и држава Србија.

Међутим, 1999. година оставила је последице. Због страха од освете, сталних притисака и убиства неколицине својих сународника од стране албанских терориста, већи број Горанаца морао је да напусти своја вековна огњишта. Од око 18.000, колико их је некад било, данас је у овој општини остала само половина.

Горанци су одвајкада били печалбари. Препознатљиви су као врсни посластичари. Готово да нема града у Србији а да у њему не живи бар по неколико горанских породица. Највише их је у Београду, а има их доста и у Северној Македонији и осталим републикама бивше Југославије. Приштинске власти, посебно након 2008. године, кад су српску покрајину Косово и Метохија прогласиле „републиком”, свакодневно врше притисак да становници општине настањене Горанцима прихвате самопроглашену „државу”. Међутим, Горанци се одлучно одупиру притисцима. Отворено истичу да су део државе Србије и да ће доследно поштовати Устав и законе своје државе. Житељи ове најјужније општине Србије надају ће да ће њихова општина постати једанаеста на Косову и Метохији која ће ући у састав Заједнице српских општина, која је требало да се формира још пре девет година, на основу Бриселског споразума.

Горанци су веома вредни и гостопримљиви. Познати су и као чувари српске границе са суседном Албанијом. Свестрано су сарађивали са српским војницима дуж границе наше земље с Албанијом. Посећивали су војнике граничаре, доносили им поклоне – најчешће вунене чарапе и џемпере – позивали их на свадбена весеља, прославе, државне празнике…

Житеље горанских села највише мучи то што млади из овог дела Србије и даље одлазе трбухом за крухом. Зато руководство Општине Гора апелује на све органе своје државе да помогну у спречавању одласка младих тиме што би се отварањем једног индустријског погона омогућило запослење и створили услови за останак у овој општини на падинама Шаре.

Лети Гора оживи. Тада Горанци из свих крајева Србије долазе у постојбину. Традиционално, хиљаде их се окупе и за Ђурђевдан. Како истичу, Гора им је у срцу, као и држава Србија, коју сматрају својом и другу немају. Често кажу: „Где год да си, на Ђурђевдан дома да си”, или: „Свуда пођи, на Ђурђевдан дома дођи”.

преузето са сајта Политике
Мирослав Тодоровић,
Призрен/Београд