„Хитлер је победио“, наслов је књиге покојног новинара Мирослава Лазанског, која ми је дуго времена представљала право отрежњење у мору флоскула о добросуседству, миру, реформама, интегерацијама, помирењу, људским правима, правди и толеранцији, па чак и циничне „културне деконтаминације“ којима су анестезирани народ  редовно обасипали медији и разни „експерти“ (а то чине и данас). Тада, почетком 2000-их, није ми била до краја јасна теза Лазанског да је ЕУ у ствари нови (Четврти) Рајх, Евро некадашња Рајхсмарка, а идеје уједињене Европе од Атлантика до Урала идеја Гебелса, Хитлера, Химлера и Геринга, а не послератног покушаја помирења разорене Западне Европе. Међутим како је време пролазило, тезе из овог вредног новог „Чујте Срби“ апела почело је све јасније да се  потврђује у пракси савремених токова и животних околности све до данашњих дана, доживљавајући ниво „нове нормалности“.

Идеје и политички планови нацистичког фирера Адолфа Хитлера и фашистичког дучеа Бенита Мусолинија очигледно су прихваћени у оквиру њихове наследнице – атлантистичке коалиције, одмах по њиховом свргавању, само прекомпоновани у нову „хуманистичку“ обланду. Зашећерену, али опет бљутаву. Па тако вишенационалних држава Југославије и Чехословачке, насталих на темељима Версајског мира, одавно више нема. Растурене су крваво као и у доба нацизма. Ширење „Уједињене Европе“ ради „одбране европске цивилизације од азијатских варвара“ на исток по угледу на Наполеона и Хитлера доследно исту стару матрицу Drang nach Östen. Од некадашњих верних нацистичких савезника који су марширали на Праг, Варшаву, Атину, Београд и Москву, исказавши се „храбро“ у вођењу холокауста, србоцида, русоцида, порајмоса, индустрије смрти Јасеновца, Треблинке, Маутхаузена, Мајданека Аушвица, Дахауа, Јадовна, Бањице, те пребиловачких јама, данас се праве верни савезници, који своје вредносне пројекције колективитета и утемељења надахњују величањем нацистичке идеологије и његових локалних сарадника. Шта чини „национални понос“ и државни идентитетски наратив у Загребу, Тирани, Риги, Талину, Виљнусу, Софији, Тирани, Сарајеву, Подгорици…Анте Павелић и усташе, Степан Бандера и ОУН, СС „Ханџар“, СС „Скендербег“ и балистички покрет, Секула Дрљевић, ВМ(О)РО и Иван Михаилов, Мара Бунева, Тодор Александров и цар Борис III… њихови ликови и идеологије нису на пијадесталу срамоте, већ национални хероји и „борци за слободу и независност“. Тако су брутално поништене десетине милиона жртава монструма, за који су нас лагали да је побеђен. Само се преобукао, настављајући где је 1945. г. само привремено стао. У „Новој Европи“ од Балтика до Црног и Јадранског мора величање идеологије зла опет највише ствара језу код потомака оних који су стављани ван закона или у одмаздама стрељани 100:1… Срби, Јевреји и Роми на Балкну и са простора данашње Северне Македоније најбоље знају како су им дедови и прадедови прошли када су их „цивилозовали“ и „деконтаминирали“ током Другог светског рата, али и пре тога.

Тако смо дочекали да и „лик и дело“ Ивана „Ванче“ (Радка) Михајлова буде рехабилитован и дочекан на црвеном тепиху у сред Битоља, града из кога су идеолошки баштиници и хитлерови колаборационисти из његовог ВМ(О)РО-а, као део  окупаторске бугарске војске и полиције ловили све Јевреје у граду (као и Штипу, Скопљу и другим) и преко скопског Монопола, одвели њих 7144 у логор Треблинка и смрт. Деконтаминација у пракси. У том истом Битољу, и градовима широм данашње Северне Македоније у истим сточним вагонима депортовано је преко Скопљанске железничке станице најмање 30.000 Срба у окупациону зону Вермахта (тзв. „Недићева Србија“), а мањи број и у логоре у Бугарској и Немачкој. О тим данима у Скопљу сведочи Музеј Холокауста, као и спомен плоча на објекту старог Монопола. Помена за протеривање Срба и њихово депортовање ни до данас нема. На српску срамоту.

„Културни“ центар Иван Михаилов ВМРО у Битољу је 16. априла отворен свечано у присуству премијера Бугарске Кирила Петкова, министра спољних послова Теодоре Генчове и њене претходнице Екатерине Захаријеве, потпредседника државе Илијане Јотове и финансијера овог центра и њему сличних „пројеката“, привредника Милана Врабевског. Дочек достојан оног који је доживео бугарски цар Борис III (пореклом Немац, као и Хитлер, само из Саксоније), баш ових априлских дана, злокобне 1941. г, када је Бугарски акциони комитет (оновремени бугарски „Културни клуб“) организовао исцениране параде и феште са цвећем приликом уласка бугарских трупа у, претходно од Немаца окупиране, градове Краљевине Југославије (од Пирота до Ђевђелије). Избор датума, личности и понављање ритуала само наивном оку делују као пука случајност, а не детаљно планирана стратегија повратка на старе „стазе славе“ и обнове Велике Бугарске на тлу данашње Северне Македоније. Велика Албанија још од 1999-2001. одавно постоји (од Тетова до Призрена и Драча нема границе зар не), али то је нека друга тема. Онда и не чуди што је као и у случају Ивана Михаилова, наша власт глува и слепа на од 2006. г. постављени споменик Џему Хаси у његовом родном селу Симница код Гостивара, злогласном вођи банди балиста у западној Македонији из времена фашистичке италијанског сателита „Велике Албаније“. Пошто је Џемо одавно добио улицу у Гостивару „по заслузи“, засигурно нећемо још дуго чекати за свечано именовање неке од улица и по „културном раднику“ Ивану Михајлову. Можда баш истој оној којом су Јевреји и Срби у колонама одвођени од стране „културних“ бугарских наци-фашиста и официра СС из својих кућа у смрт и прогон.

Иван „Ванчо“ Михаилов – кога се паметан стиди…

            Ко је у ствари Иван Михајлов? Рођен је 26. августа 1896. г. у Новом Селу крај Штипа, тада Косовском вилајету Османске империје. Похађао је Бугарску гимназију „Ћирило и Методије“ у Солуну до 1913, када прелази у Скопље, у Српску мушку гимназију. Одбија стипендију српске Владе за школовање на западу, већ одлази у Софију и прикључује се бугарској војсци у предвечерје Првог светског рата, учествујући у борбама којима је више од половине тадашње Краљевине Србије окупирано од Бугарске. Након рата поново одлази у Софију и завршава Правни факултет, а тада и постаје члан обновљене тероростиче ВМРО, поставши ускоро и лични секретар Тодора Александрова, тадашњег лидера организације. Александров је уз генерала Александра Протођерова (ађутанта бугарског цара Фердинанда и првог мајстора бугарске масонске ложе) најзаслужнији за бугарске геноцидне злочине током гушења Топличко-јабланичког устанка 1917. г. када је зверски побијено преко 20.000 Срба, уз стотине запаљених села и десетине хиљада одведених у логоре у Бугарској. Али ни те њихове „заслуге“ овенчане немачким Гвоздним крстовима Михајлова нису спречиле да преко атентата и убиства, најпре Александрова 1924, а затим и Протођерова 1928. године, постане неприкосновени вођа ове злогласние организације. Одмах након 1918. г. бугарски двор и влада одредили су да ВМРО у Пиринском делу Македоније има своју базу и апсолутну власт и моћ (државу у држави), одаке се кроз трговину опијума и оружја финансирала (поред бугарског државног буџета) и изводила терористичке акције, диверзије, отмице и убиства у Краљевини СХС/Југославији и Грчкој.

Контакти са усташама и Антом Павелићем сежу у ово време, када је Михајлов контактирао тада загребачког адвоката и народног посланика Павелића да лично буде бранилац оптуженим студентима Филозофског факултета у Скопљу за протидржавну и субверзивну делатоност (у оквиру омладинске ћелије бугарског ВМРО-а, такозване ММТРО – Унутрашње македнске тајне револуционарне организације), познатог као Скопски студентски просец маја – децембра 1927. године. О овом суђењу писао је и хрватска правашка штампа у Загребу, а управо је оно било и мотив Мари Буневој да изврши атентат на Велимира Прелића, главног истражитеља, 13. јануара 1928. г. у Скопљу, након чега је извршила и самоубиство. Мара Бунева је такође била чланица ММТРО-а, док је атентат организован директно по наредби Ивана Михајлова из Софије.

То што је учинила два смртна греха (убиство и самоубиство) не спречава расколничку „МПЦ“ да јој држи циничан молебан као некаквој „мученици и праведници“, док убијеног Прелића (старог српског четника) и не помиње. И док разне македонске и бугарске организације и партије долазе да се поклоне сваког 13. фебруара код спомен плоче Мари Буневој на Вардарском кеју у центру Скопља, о спомен плочи за једину жртву нема ни говора, О томе су сагласни и Софија и Скопље. Не уједињује ништа боље, но заједнички непријатељ. Тако се ваљда планира градити та фамозна македонско – бугарска „заједничка историја“. На српској крви.

Већина осуђених касније су били носиоци Бугарских акционих комитета из априла 1941, те активни ученици у бугарском окупационопм апарату. Навешћемо само неке: Димитар Ђузелов – директор Радио Скопља током окупације, Димитар Чкатров –секретар БАК-а и председник ФК „Македонија“ – претече данашњг ФК „Вардар“ који „гле случајности“ носи боје заставе ВМРО-а) и Спиро Китинчев – градоначелник Скопља од 1941 и вођа марионетске тзв. Независне државе Македоније (8. септембар – новембар 1941.). Павелић и Михаилов су се први пут срели 1929. г, у селу Банка код Софије, када је коалиција усташа и вмроваца озваничена ради рушења Југославије и њеног комадања. Истом циљу су се касније прикључили и комунисти, док је тзв. Косовски комитет из Албаније споразум са ВМРО потписао још 20. децембра 1921. године.

Након укидања ВМРО-а маја 1934. г. од стране бугарског двора и војске, као непотребног терета, пошто је доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој бугарска држава отворено кренула путем ревизионизма версајског поретка, Ванчо Михаилов одлази из Бугарске. Преко Истанбула (уживао је подршку Ататурка), одлази најпре у Пољску,а затим у Мађарску одакле је био један од организатора атентата на краља Александра I Карађорђевића и Луја Бартуа у Мaрсеју 9. октобра 1934. године.

Ти пуцњи означили су и коначно умирање Версајског поретка у Европи, а крв првих жртава нацизма и фашизма у Европи била је злокобна најаве најстрашнијег рата у људској историји. Од почетка Другог светског рата са супругом је боравио у Загребу (као и фашиста из Црне Горе Секула Дрљевић), као савезник, саветник и ментор поглавника нацистичке НДХ Анте Павелића у методама истребљивања Срба. Након што се Црвена Армија приближила Дунаву, а бугарска војска 2. септембра 1944. г. добила наредбу да се повуче са окупираних територија, представници немачког Абвера и бугарски министар полиције организују његов долазак 3. септембра 1944. године у Софију. Замисао Хитлера је била да након извеног изласка Бугарске из рата, Михајлов преузме власт над територијама Краљевине Југославије које је 1941. анектирала Бугарска. Након што се доласком у Скопље  6. септембра лично уверио да је ствар безнадежна по силе Осовине, Михаилов одбија овај предлог и враћа се у Загреб. То међутим није поколебало његове истомишљенике, бугарске и немачке колаборационисте да у Скопљу већ 8. септембра 1944. године прогласе тзв. Независну државу Македонију по угледу на НДХ. Ова краткотрајна творевина имаће само један задатак – да обезбеди Немцима безбедно повлачење јединица из Грчке преко долине Вардара даље на север ка Рајху. У местима из којих су се повлачили Немци улазили су комунисти, југословенски партизани или опет Бугари који су их напустили два месеца раније, само сада са петокраком на глави. Дакле поново као „ослободиоци – администратори“. Михајлов је након бекства на у Италију 1944. г, као и касније Павелић и многи други злочинцима и квислинзи, до краја свог живота живео под заштитом западних држава и њихових тајних служби.

И поред тога што је у Бугарској  и Југосалвији чак 7 пута осуђен на смртну казну и једну казну доживотног затвора, умро је у Риму у дубокој старости 5. септембра 1990. године. Културна громада нема шта. 

Срби из Македоније и њихов прародитељски грех

„Што је дозвољено Богу, није и волу“ стара је латинска пословица, а која је може применити и на нас македонске Србе, често цинично називане и „Србоманима“, бугарским/македонским конвертитима и издајницима  који смо се однародили и постали највећи неприајтељи, оболели од „србизма – српске маније“. Ваљда том логиком сатанизације и колективног искључења из листе равноправних може се „мирне савести“ довршити још од оснивања Бугарске ехзархије 1870. г. започето брисање етничких и културних трагова Срба и српске цивилзације на овом простору. Кроз јавни и образовни наратив уче нас да заборавимо на преко 500 убијених српских свештеника и учитеља од краја 19. века до 1912. од тог истог ВМ(О)РО-а, да се заувек одрекнемо догађаја у селу Рамне код Охрида и зверски убијених 400 српских младића – регрута у јесен – зиму 1915. Са „окупаторима“ и монархофашистима пре фашизма само оштро и без милости. Да заборавимо ово монструозно масакрирање деце од 16-18 година окупљене на биваку и око ватре, многи промрзли, гладни и оболели од тифуса, који због слабости ниу могли ни ходати, а не пружити отпор. Сви осим једног су заклани од странх локалних Бугара, приврзаника ВМОРО-а. Лакше је отићи до језера и оближње плаже, чему тешке теме, уживајмо у нашим мирним животима.

Зар смо и ми Срби оставили такав „културни печат“ као приврзаници и саборци Ванче Михајлова, Александрова и осталих као они на Бадње Вече 1916. код Манастиреца у Поречу, зверским уморством 105 највиђенијих локалних Срба. Или смо извршили „културну деконтаминацију“ неким изненадним нападом и зверском масакрирању српских граничара код Удова на Вардару, на Велики Петак 1915. године? Толико „културно“ стваралаштво засигурно још нисмо достигли, па ваљда се по локалним Србима зато и не сме назвати ни сеоски сокак, а камоли  у градовима или селима у којима су рођени или које су још за живота задужили. Јосиф Михаиловић, најуспешнији градоначелник Скопља у модерној историји заслужио је само мали сокак, иза његове бивше куће подно Душановог града (данас амбасада Албаније) и поред тога што је од њга направио метрополу. Томо Смиљанић Брадина, Јосифовог земљака Мијака из Тресонча, париског доктора етнолошких наука одавно су протерали из уџбеника, ништа боље није прошао ни писац Анђелко Крстић из дримколског села Лабуниште код Дебра. Његовог награђиваног „Трајана“ или „Сећања“ одавно нико не чита. Нико више не помиње професора Стевана Симића из Кратова, ученика Јована Цвијића, најуспешнијег директора гимназије у Велесу, сенатора и посланика у доба Краљевине Југославије, али зато сви знају за његову Симићеву кулу, први етнографски музеј Кратова и први приватни музеј у данашњој нашој Македонији. Симић је и после рата остао да живи у Скопљу, у својој кући на вардарском кеју, али тада једва да је пензиом могао породицу и себе прехранити. Његов гроб у Скопљу скоро да нико и не зна где је. О Василију Јовановићу „Маћедонцу“, правнику светског гласа или генијалноим математичару Максиму Трпковићу из Орланца, творцу најсавршенијег календара на свету не зна ни већина академаца у Скопљу или Београду. Нећемо ићи у даљу прошлост и помињати значај преподобне Јефимије (Јелене Мрњавчевић, Серске деспине и супруге Угљеше Мрњавчевића), прве српске песникиње из 14. века или Исаије Србина једног од првих српских композитора са краја 14. века који је своја дела стварао у манастиру Матеич код Куманова, задужбине цара Уроша и царице Јелене Немањић, патријарха пећког и српског Максима „Скопљанца“ и многе друге. Ипак сви они нису заједно достојни једног Ивана „Ванче“ Михајлова и његове културе дугих ножева.

Али у нашој Маћедонији, од скора Северној, и поред (сада већ и свечаног уз државну подршку) дочекивања отвореног и агресивног нацизма и фашизма, гајења идеологије и величања личности чија се злодела тешко могу и набројати, стоји неписано правило релативизације и обавезно изједначавања жртава и крвника, нациста и антинациста, слободарског покрета и кукавичких квислинга. Баш због таквог извртања објекивне истине и његово обесмишљавање под опасним флоскулама „све су то страни окупатори, Србомани и монархофашисти“ српска стратишта, масовне гробнице и костурнице из оба рата деценијама леже немарно руинирани и необележени, али пре свега избрисани (силом) из колективне свести нас Срба из Македоније. Требамо се стидити часних предака који су увек први устајали за своју слободу, а и многима је несебично даривали. Дошли смо до таквог стања да се заборав укоренио и код најближих рођака невино настрадалих, претворивши их у неке непожељне „странце и туђинце“, а не исто тако староседеоце и Маћедонце.

Наши подземни градови, костурнице – српске масовне гробнице у поречком Манастирецу, остаци споменика у Рамну код Охрида, у храму Св. Ћирила и Методија у Прилепу, а до скора и оних у Удову код Валандова, на Кајмакчалану, у Цери код Македонске Каменице, у Карасларима код Велеса, на Зебрњаку код Куманова и Храму Славе у Скопљу били су депоније и рушевине, под кључем и у мраку, а не меморијали достојни мученичке жртве и места окупљања нас недостојних потомака тих дивјунака.

По старој матрици и пракси левог и десног тоталитаризма упорно се жели изједначити слободарски покрет Срба и осталих поробљених Југословена, у доба ропства и окупације, конкретно под јармом Хитлера и његових сателита Стављати у исту раван нацистичког поглавника НДХ Анту Павелића, као и „битољском десантом“ сада актуелног бугарског фашисте и такође Хитлеровог сарадника Ивана „Ванче (Радка)“ Михајлова са ђенералом Драгољубом Михаиловићем у најмању руку је дегутантан, злонамеран и представља злочин сам по себи. Лик и дело првог герилца Европе, армијског ђенерала Драгољуба (Драже, Чиче) Михаиловића и јединог легалног (не и јединог уопште) покрета отпора на тлу окупиране Краљевине Југославије – Југословенске војске (у отаџбини) и даље служи као дежурно „страшило“ и изговор за повампирење наци-фашизма као у случају најактуелнијег „културног“ клубарења. Као министар Војске и морнарице у општепризнатој и савезничкој краљевској Влади у Лондону, ђенерал Михаиловић је током рата, али и након своје трагичне смрти добио признања за допринос савезничкој борби у сламању сила Осовине. Југословенска војска је против ове пошасти била у рату још од 6. априла 1941. г, док су комунисти „монополисти антифашизма“ тада још увек били у савезу са истим Хитлером. Као најчувенија акција служи свакако операција „Ваздушни мост“ којом је спашено 512 оборених савезничких пилота и цивила током 1944. и 1945. године.

То је био један од разлога да управо ђенерал Михаиловић од стране председника САД Харија Трумана, посмртно 29. марта 1948. г, буде одликован највећим орденом за једног странца – Орденом Легије за заслуге I степена Врховне команде.

Такође је и од вође француског покрета отпора, генерала Шарла Де Гола, одликован Ратним Крстом са златном палмом још у току самог рата, 2. фебруара 1943. године. 

Одликовања армијског ђенерала Драгољуба Михајловића 

Сребрна медаља за храброст, уручена 1913.

Споменица за Српско – бугарски рат, уручена 1913.

Енглески Војни крст, уручен 1913.

Бели орао са мачевима четвртог реда, уручен 1918.

Споменица за рат 1914 – 1918. уручена 1920.

Бели орао са мачевима петог реда, уручен 1920.

Споменица за Српско – турски рат, уручена 1920.

Златна медаља за храброст, уручена 1920.

Албанска споменица, уручена 1921.

Златна медаља за храброст, уручена 1928.

Орден Светог Саве четвртог реда, уручен 1928.

Орден Југословенске круне четвртог реда, уручен 1933.

Бугарски Орден Александра Невског трећег степена, уручен 1936.

Чехословачки Орден белог лава трећег степена за војне заслуге, уручио лично председник Едвард Бенеш у Прагу 1937.

Орден Југословенске круне трећег реда, уручен 1937.

Бугарски Командирски крст Светог Александра, уручио лично цар Борис ІІІ у Софији 1939.

Орден Карађорђеве звезде са мачевима трећег реда, доделио краљ Петар II Карађорђевић 27. марта 1942.

Француски Ратни крст, доделио генерал Шарл де Гол, 2. фебруара 1943.

Пољски орден за Војничке врлине (пољ. Виртути Милитари), доделио генерал Владислав Сикорски, 14. јуна 1943.

Америчка Легија заслуга првог степена, постхумно доделио председник Хари Труман 29. марта 1948. године.

Да подсетимо,  први одред ЈВуО на тлу данашње Северне Македоније основан 22. августа 1941. године, надомак села Бањани на Скопској Црног Гори, на састанку у дворишту цркве Св. Благовештења код места званог Лазаров Камен.

Овај одред Југословенске краљевске војске (у отаџбини – ЈВуО) под заклетвом суверену краљу Петру II, сину убијеног краља Алексндра I Карађорђевића, формиран у селу Бањани, јесте први и најстарији устанички, слободарски и антифашистички одред на тлу наше домовине – Северне Македоније. Кроз ратне недаће, покрет ђенерала Михајловића имаће у зениту и до 8.000 припадника, организованих у 1. (Жеглиговски) и 2. Вардарски (Поречки) корпус.

Ваља напоменути да је и први партизански одред, други антифашистички покрет на тлу Македоније основан тог 22. августа 1941. године, док су прве вође одреда били Чедомир Миленковић и Љубомир Лековић, а један од 12 бораца и будући народни херој Александар Урдаревић (посмртно Урдаревски, погинуо 1. фебруара 1943. г. у Старом Гацком код Липљана) из села Бањани на Скопској Црној Гори, која ће и у партизанском покрету бити главна база отпора бугарско-немачкој окупацији.

Народни херој Вера Јоцић (1923-1941) из Скопља погунула је 22. маја 1944. након рањавања у тешким борбама са бугарским снагама код Страцина у североисточној Македонији. Народни херој Христијан Тодоровић, (посмртно преименован Тороровски), из Куманова, учесник НОБ-а од 1941. г. гине 7. фебруара 1944. године приликом напада на Бугаре утврђене у селу Биљача код Бујановца.

Од укупно око 24.000 погинулих на тлу Македоније током Другог светског рата, Срба је погинуло око 6.000, колико и Јевреја, подневши највеће жртве у односу на свој послератни број. Управо због своје неоспорне слободарске и антифашистичке традиције, ми Срби из Македоније имамо пуно право да се поносимо нашим прецима, јунацима и борцима за слободу и правду. Увек на правој страни историје, јуначке и победничке. Нажалост многима од њих заслуге су или заборављене или пак преписане некоме ко их најмање заслужује. Упоређивати антифашизам српског народа, ма где живео, који је током читавог трајања рата имао чак два антифашистичка покрета отпора, представља историјски ревизионизам и саучесништво у повратку нацизма и фашизма на велика врата, уз балоне, шампањац и славље. Победнички повратак у великом стилу.

Само од нас и наше савести, храбрости и одговорности зависи да ли ће зло опет превладати или ћемо устати да бранимо своју слободу, животе и част! Ми македонски Срби знамо свој пут и своје часне узоре! Скупо плаћена слобода нас на то увек обавезује и подсећа.

Јован Бабунски

Извори:

  1. https://denesen.mk/na-deneshen-den-bugarija-so-amin-od-hitler-ja-zapochna-okupacijata-na-makedonija-koja-denes-nashminkano-saka-da-se-narekuva-administriranje/
  2. https://www.slobodenpecat.mk/litovski-bugarija-kje-bara-celosna-kapitulacija-od-makedonija-da-se-otkazheme-samite-od-sebe-shto-e-nevozmozhno/
  3. https://www.novamakedonija.com.mk/makedonija/politika/sofija-go-pokazha-vistinskoto-lice/
  4. https://www.novamakedonija.com.mk/makedonija/politika/fashist-terorist-naredbodavec-za-masovni-ubistva/
  5. https://www.slobodenpecat.mk/evrejskata-zaednica-reagira-otvoranjeto-na-bugarskiot-kulturen-centar-vancho-mihajlov-e-navreda-za-evreite
  6. https://mia.mk/%d1%80%d0%b5%d0%b0%d0%ba%d1%86%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d0%bd%d0%b0-%d0%b5%d0%b2%d1%80%d0%b5%d1%98%d1%81%d0%ba%d0%b0%d1%82%d0%b0-%d0%b7%d0%b0%d0%b5%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b0-%d0%bd%d0%b0-%d0%be%d1%82/
  7. https://plusinfo.mk/vancho-miha-lov-e-bugariziran-makedonec-na-kra-ot-od-umot-e-deka-to-bi-mozhel-da-gi-pomiri-bugarite-i-makedoncite/
  8. https://fokus.mk/koj-bil-vancho-mihajlov-i-za-kakva-makedonija-se-borel/
  9. https://www.taratur.com/na-deneshen-den-18-april-1941-godina-hitler-dava-amin-bugarija-da-ja-okupira-makedonija/
  10. https://www.historytoday.com/archive/months-past/fascism-croatia
  11. https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:805343-savez-ante-pavelica-mihajlova
  12. https://www.novosti.rs/vesti/feljton/1107985/feljton-vojnici-zestoke-naravi-srbija-ima-oko-10-000-komita-oni-neprijatelja-osvajaca-predstavljaju-najtezi-izazov
  13. https://en.wikipedia.org/wiki/World_War_II_in_Yugoslav_Macedonia
  14. https://en.wikipedia.org/wiki/Bulgarian_Action_Committees
  15. https://www.strumski.com/books/Bulgarski_Akcionni_Komiteti_Vestnik_Makedonija_1941_broj_1.pdf
  16. https://www.slobodenpecat.mk/video-todorov-bugarija-ako-saka-da-sme-prijatelska-drzhava-treba-da-ja-smeni-retorikata/
  17. https://www.slobodenpecat.mk/litovski-bugarija-kje-bara-celosna-kapitulacija-od-makedonija-da-se-otkazheme-samite-od-sebe-shto-e-nevozmozhno/
  18. https://www.slobodenpecat.mk/sr/klub-vancho-mihajlov-vmro-se-otvora-vo-centarot-na-bitola/
  19. https://nacionalist.rs/pokolj-srpskih-vojnika-i-oficira-obelezen-dan-bugarskog-zlocina-nad-srbima-foto/
  20. https://istokrs.com/drustvo/na-danasnji-dan-sarl-de-gol-odlikovao-generala-dragoljuba-mihailovica/
  21. https://www.pogledi.rs/cetnici-iz-juzne-srbije.html
  22. https://www.pogledi.rs/pokret-djenerala-draze-u-juznoj-srbiji.html
  23. http://srbi.org.mk/istorisjko-podsecanje-maksim-trpkoviciz-orlanca-kod-kiceva-genijalni-matematicari-tvorac-najsavrsenijeg-kalendara-na-svetu/
  24. http://www.rasen.rs/2018/04/spomenik-cetiristotine-u-cast-400-srpskih-regruta-pobijenih-od-bugara/
  25. http://srbi.org.mk/tuzno-podsecanje-na-divljacki-masakr-nad-srbima-u-porecu-jugozapadne-makedonije-na-badnji-dan-1916/
  26. http://srbi.org.mk/istorijsko-podsecanje-stevan-simic-zaboravljeni-velikan-kratova-memoari-i-secanja/
  27. http://srbi.org.mk/istorijsko-podsecanje-ko-je-bio-vasilije-jovanovic-vasa-macedonac-rodjen-u-skoplju-srpski-nacionalni-radnik-i-jedan-od-osnivaca-drustva-naroda-1919-godine/
  28. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Српска_четничка_организација