Поводом пете годишњице изложбе која је доживела сјајан успех у Прилепу, под називом За тебе љубави моја, разговарали смо са ауторком и уметницом Маријетом Сидовском.

Маријета која је иначе рођена у Новом Саду, студије сликарства је провела у Скопљу, да би се након тога вратила у Београд, па у родни Нови Сад. Данас се бави сликарством и конзерваторством, а спону са Скопљем и Македонијом није изгубила.

 

Прошло је тачно 5 година од Ваше изложбе у Прилепу, под називом За тебе љубави моја. Како памтите ову илозжбу, који утисци су се задржали?

Да, прошло је баш доста година од изложбе у Прилепу, утисци и тада и сада су подједнаки – испуњеност и радост, не знам ни да ли је другачији утисак и могућ, када се бавите послом у коме уживате.

На моју велику радост, изложба која је тада представљена прилепској ликовној публици, у нешто проширеном и обновљеном издању и под називом За тебе љубави моја 2  је пар година касније, своје представљање имала и у Галерији МЦ у Њујорку и у Градској галерији Културног центра Лаза Костић у Сомбору. Тај циклус чека још неколико представљања, којима се унапред радујем и које са нестрпљењем ишчекујем.

Рођени сте у Новом Саду, а студије завршили у Скопљу. Како је дошло до овакве промене?

Рођена сам у Новом Саду, тачно, ту сам завршила основно и средње образовање, потом ме пут одвео за Скопље, на Факултет ликовних уметности, на сликарство, у класу дивног човека, пре свега, но, и одличног педагога и уметника Душана Перчинкова, потом опет, пар година касније, у Београд, на Факултет примењених уметности, где сам завршила и магистрирала конзервацију штафелајног сликарста, под менторством одличног професора Светислава Николића.

Немам неки конкретан одговор зашто се све десило управо тако, осим да се у том моменту једноставно тако сложила ситуација, бивша нам се држава Југославија распала, конкурс у Скопљу је био померен, дошла сам, положила пријемни и остала…

И образовање, касније и професионални пут конзервације и рестаурације, као и сликарства, којима се, паралелно, активно бавим, скоро две деценије, увек је преплитао мој родни град Нови Сад, Београд и Скопље, но, не ретко и просторе Балкана и Европе. И у томе гледам, све ово време, моју срећу, јер су ми обе професије које негујем везане за уметност, која, по мом мишљену, али и срцу, нема граница и не познаје различитост, ни у једном облику. Пут који сам прошла, на којем сам и даље, није лак, али је зато неисцрпан извор добре енергије која ме све ово време пуни снагом и вољом да се не заустављам.

Провели сте више година живећи како у Србији тако и у Македонији. Из перспективе уметнице, каква је разлика у искуству?

Живот уметника је, по мени, горе доле, свуда у свету исти, није лак и није без препрека, па и овде на нашим просторима. Треба веровати у то што радиш, у поруку коју носиш, бити истрајан на том путу и неуморно радити. Искуство ми је скоро слично у обе земље, конкурси, некад успеш, некад паднеш; државе материјално помажу пројекте које одобре конкурсима, но, не ретко недовољно за нормалну реализацију истих; тржиште за уметнине, скоро и да не постоји; као ни галериста који би преузели ликовно представљање уметника и тиме нам олакшали пут, у извесној мери; но, посла за конзерваторе и рестаураторе има на целом Балкану, Србија, морам признати, предњачи по том питању, но, желим да се ниво свести о чувању културне баштине, како покретне, тако и непокретне, и у Македонији подигне на ниво који иде у корист истом, на моју велику жалост, чини ми се да се ту Македонија креће милиметарским корацима.

Да ли Вам недостају Скопље и Македонија? Планирате ли скорију посету, а можда и неку изложбу?

Након проведених 25 година у Скопљу, са испрекиданим континуитетом, нормално је да ми недостају неке улице и зграде, неки људи, предели… као и све оно што неко поднебље чини специфичним, но, Скопље из мене, такво, није нигде отишло, ево га са мном и у Новом Саду, нека сећања једноставно носите са собом где год да одете. Тик пре ситуације са ковидом, имала сам групну изложбу у малој лепој галерији Акантус у Скопљу, то је уједно била и моја задња посета Скопљу. Надам се да ћу ускоро на ту страну поново, прво у посету граду и драгим људима, па, зашто да не и некој новој самосталној изложби, о којој размишљам већ неко време.

Чиме се у сада бавите? Да ли сте тренутно активни у пољу ликовног стваралаштва?

Од кад сам се вратила у Нови Сад, на моју велику радост, радим у Галерији Матице српске, на месту бишег конзерватора-рестауратора. Посла има много, лепог, услови су одлични, колеге дивне. Волим мој посао конзерватора-рестауратора, иако искључује потпуно ликовност, јер се у улози конзерватора већ налазите пред делом које има своју ликовност и ваш је задатак да ту исту ликовност конзервирате и по потреби рестаурирате и тако сачувате за будућа поколења. Веома леп и одговоран посао, посао који тражи потпуну присутност у процесу и пуно стрпљења.  Исто тако волим и моје сликарство, којим се паралено бавим, и које полако почињем да презентујем и овде, имала сам изложбу у Сомбору, у плану и преговорима сам за још пар галерија, па полако, идемо напред, но, о томе ћемо кад се планови реализују.