Овде још неког има?! Престао је да пише истог трена. Подигао је врх пера са папира, веома полако, не желећи да га оно ода ако иоле шкрине. Oслушнуо је, још се ништа не чује.. Али нема сумње да се пламен светиљке на столу – усплахирио. То је упозорење, тај му је привржени пламен у неколико наврата правовремено најавио долазак оних којима је дуговао новац, чак три уплакане девојке које су тврдиле да су са њим зачеле, два преварена мужа, разјарена, злокобно спуштених глава као да имају и праве рогове, једног песника за чије дело је рекао да се највише одликује по томе што нема никакве одлике, па се тај зарекао да ће да га пребије…

Ето, неки људи имају псе чуваре који бесомучно лају, кезе губице, а он је имао само тај кротки пламен скромне величине. Уз њега се осећао сигурно. Шта ће му више. ОВЦЕ И РИБЕ. Међутим, изгледа да је овог пута закаснио. Јер је већ трептај-два касније неко покуцао на врата. Не нарочито јако, али довољно да се пламичак сасвим узнемири… Прошапутао је:

– Ш-шш-шшш… Смири се, веруј ми… Не бој се, ниси сам, заједно смо у овоме… Хајде, исправи се.

Речи охрабрења нису вределе, пламен је уплашено титрао с врха упреденог прамена овчије вуне уденутог у светиљку навршену рибљим уљем, судећи по природи оваца и риба – бојажљивији плам међу пламеновима од сваке врсте није могао ни од чега другог да се ужеже… Ипак, за све ове године верне “службе” никада није јенуо сам од себе, дрхтао је, цептео, али је и истрајавао све док “господар” не одлучи да га утули сребрним напрстком, тако и њега и себе скрије. Дочим и најстрашнији пси чувари знају да цвилећи подвију реп, остављајући своје власнике на милост и немилост бесним повериоцима, девојкама које ни саме нису знале из чије су постеље јутрос устале, мужевима који су дознали са ким су њихове жене синоћ легле, песницима повређене сујете.

Зато је често гладовао или се облачио недолично, али за најсклискије рибље уље и најистанчанију овчију вуну није жалио ни последње паре. Имао је проверене добављаче који су препознали ту његову страст, па су вредност своје робе двостручили, некада и тростручили. Говорили су чим се окрене: “Занесењак! Мање кошта одржавање чувеног светионика у месинској луци! Где би нам био крај да је оваквих више!”

Он је препознавао да га прекупци искоришћавају, али их није мењао све док му испоручују оно што је за његову светиљку најбоље. Некада се чинило да све што је од писања успевао да заради – улаже у то да намири пламен у чијем би видокругу наставио да пише.

ПРИХОДИ… А није зарађивао много јер се ретко прихватао римованих лаудација које су наручивали племићи и господа. Зар да његове стихове читају после вечере, преко масних усана, кроз браде пуне мрва, рибље драче, чак и запалих маслинових петељки или коштица, непогрешиво подригујући на сваком месту где је реч узвишенија, требећи зубе врхом језика на сваком месту где им нека реч није разумљива…

Није желео ни да преписује менице за рачун трговаца… Односно, једном јесте покушао, али није одолео, умањио је лихварска потраживања од дужника, “скратио” је све вишецифрене бројеве… На крају се збир није сложио, а он и трговац су се растајали пун час. Онолико колико га је расрђени мерканте јурио кроз цео Напуљ – да му мотком дужине једног лакта, оном којом се размеравају најфиније тканине, пред свима узме меру коже попреко леђа… Није га стигао само захваљујући прениско искаченим конопцима за сушење веша у једној уличици. Спасле су га десетине разастртих подсукњи развејаноснежнобеле боје, сакрио се међу њима… И ту је остао много дуже него што је било неопходно, не престајући да дише дубоко чак и када је дошао до довољно ваздуха.

Добро… Али од чега је живео, питаће се многи. Одговор би гласио: па баш од оних који постављају таква питања. Ипак спремних да из радозналости понешто плате како би макар завирили у његов свет тако другачији од овог света у којем се животарило на уобичајен начин.

МИМО ПЛАМЕНА… За све остало што му је потребно приликом писања није марио…

Светиљка је била обична, од печене земље, без украса, важно је да служи, да не пушта, да на окупу држи рибље уље чија је нарав таква да непрестано настоји да се било куд измигољи…

РАЗНА ПЕРА… За врсту пера којим пише није га било брига, посебно му није било стало до изгледа “заставице” пера, важно је да врх, бадрљица, буде засечена под добрим углом и да јасно “извлачи” слова.

Какви поносни, извикани албатроси који су видели морске вале и хриди у пени?! Какви кочоперни, испршени тетреби из древних шума, узохолили су се, временом су заборавили да припадају породици кокошака?! Обашка, чему прецењени дворски паунови, који су се изнад истих оних обичних кока још више уздигли, а чија превелика репна пера само сметају, свијена падају писцу на очи, па он непрестано мора да пухће ако жели да их склони…

Што се тиче њега, могло је то да буде и перо тртастије морке, посебно ако му се свиди сељанчица која морку нуди на некој пијаци… Па он са продавачицом и заподева разговор молећи је да од њене имовине штрпне перо-два. А довољно му је и да само њу уштипне, убеђујући је да то нико неће да види… Морка се и иначе не черупа због пера већ да би завршила у супи, тако да ни то нико неће да примети.

На крају крајева, што се тиче њега као писца, могло је то да буде и перо обичног градског голуба који се до малочас шеткао по блату или прашини, између ногу пролазника на некој пјацети, између изнутрица управо очишћених риба и мува слетелих на повађен дроб животињски испод тезги… Несвестан током тог свог голубијег, земног хода, да ће се само једним својим пером употребљеним за писање издићи много више него што му је икада успело с оба крила, телом целим.

Господе, шта ти је птица, једним својим таквим пером за писање може и да се додатно вине – изнад блата и прашине, мува и одбачених делова утробе…

Изнад разапетих конопаца за сушење и искачених подсукњи наполитанских дева…

Изнад Катедрале Маријиног Успења, чији звон гласи: Санта Мариа Ассунта… Ассунта Мариа Санта…

Изнад града Напуља који се гледано из црквеног звоника све замашније шири, лево-десно простире, с радошћу се заноси…

Изнад набреклих амбара и омашних буради плодне Кампаније, али и пуних једара лађа у пространству Медитерана, који се на истоку Левантом зове…

Изнад свег познатог света, а можда и до оне тачке у висини одакле се овај наш свет, умањен, уопште не види.

А ако се и види, једва да је величине папера испод ногу Господа! Где уоколо вероватно има и других узројених светова у сличној размери…

А човек? Шта је заборавио или није – ко га је створио, одакле је, из којег рода и породице потиче… Он може и да се свукуд славодобитно испентра или да цео свој век упорно поскакује, али без најобичнијег пера за писање није баш богзна колико одмакао од себе – залуд му је.

СТО… Напослетку, онако како није марио за светиљку или врсту пера – ни о стајаћем столу за писање, старом и ислуженом, није водио рачуна…

Шта ће му нов?! Зар да се један на другог навикавају годинама, све док се дрво не излиже према десној подлактици коју на њега, док пише, мора сваки час да спушта, свакодневно полаже као на пањ невидљивог крвника.

Увек нове столове имају они писци који за њима ретко стоје, избегавају да испружену руку држе на њему дуже, ко ће га знати ко је џелат који секиру подиже… А када уз тело ручицу и не спуштају већ упорно пишу, они су мртви-хладни, не зноје се, са чела им не цури, сува су ока, не пуштају сузе, знају да је већ све намирено, договорено, секу се неког другог руке… Чије? Није важно, битно је да нису њихове… И да они као храбри могу да се представе.

Таман посла да ти писци нови сто упропасте каквим пићем које се из боке случајно пролије… Или да га умасте… То је за столове по лучким крчмама од користи за банчење и коцкање, а могуће је и да се за још нешто срамотно употребе, ако је девојка невина и да се злоупотребе… Њихови столови служе уметности која настаје, која ће им омогућити да у истим оним лучким крчмама, ако им се прохте, повремено банче, коцкају се и да девојачку наивну веру у писце искористе.

Он се пак није либио и да хлеб сече на истом столу за којим и пише, па шта ако му се нож и омакне, шта има везе хоће ли у дрво да га уреже… Или ће своје месо да зареже, до коске. Сматрао је да хлеб и рукопис у основи истом служе, првим се толи трбух, а другим сити људски дух. Једно без другог не бива, не опстаје.

Није се либио ни да на сто спусти чашу мокре стопе, па је плоча “памтила” свако његово пијанство… А четири ногара су богме “памтила” и да је уз њих једанпут пао, па их је готово трештен, као најмилије своје загрлио и љубио, да би се уз њих склупчао, заспао… Изјутра је био толико мамуран – тешко би сам стао на ноге да се за ногаре стола није придржавао.

Није се либио ни да о сто удари шаком, када му не иде онако како је замислио… А стари стајаћи сто је све то трпео, можда зато што је осећао да се ни његов власник није штедео. Нимало. Биће да је њега, писца – све то много више болело.

(Одломак из романа “Папир”, у издању “Лагуне”) –