Штрајк албанских рудара, који се самозатварају у јаму „Трепчиног” Старог трга, разбуктаће страсти и изазвати коначне ломове Омладинци доносе цвеће рударима „Трепчиног” Старог трга који су у штрајку, 1989. година (Фото: В. Симовић)
Растурање Савеза књижевника Југославије било је пробни балон и модел самоуништења свих осталих федералних југоудружења, органа и форума
Савез књижевника Југославије (СКЈ), који је имао исти акроним као и Савез комуниста Југославије, прва је југоасоцијација која се почела распадати. То мрцварење трајало је пуне четири године, од почетка 1986. до почетка 1990, таман колико и југословенски ратови 1991–1995.
У међувремену, самодеструкцију литерарног СКЈ-а сустигао је партијски „имењак”, па су оба „савеза” одумрла, угасила се јануара 1990, како у „Политици“ подсећа Милан Четник, с малом разликом у данима и редоследу потеза. Писци су одустали од своје скупштине у Врњачкој Бањи од 9. до 11. јануара, а политичари су се 22. јануара разишли у београдском Центру „Сава”, на последњем, 14. конгресу Партије. Први се нису ни састали, а други су се срели како би се растали.
Реакција штампе на препуцавања чланова ексклузивног књижевничког клуба ишле су линијом: иронија–згражавање–сарказам. Мнење је било да су литерате апологете, побочници, барјактари, трбухозборци, извидница својих политичких тутора из посвађаних републичких и покрајинских партијских клика.
И заиста, симетрија између литерарних и политичких резона ишла је до нивоа перфекције. Тако је македонски књижевнички челник А. Поповски изјавио: „Ако словеначки писци иступе, Савез књижевника не би више био југословенски” („Борба”, 14. 11. ’89), што ће после две године поновити партијски вођа В. Тупурковски („Ако се Словенија отцепи, Југославије више нема”).
Нин (12. 3. ’89) упоређује улогу посвађаних књижевника са оном коју су „Немци давали свињама у минским пољима” и поставља питање: „Да ли је југословенски организам одлучио да се убије, а за ликвидатора изабрао писце памфлетисте?”
Почело је противљењем словеначких књижевника кандидатури Миодрага Булатовића Булета, којег је за председника СКЈ-а номиновало Удружење књижевника Србије (УКС). Српски писци су запретили да ће због захтева Словенаца иступити из савеза.
Тако су Словенци пустили у оптицај кључни пробни балон, уводећи право вета у одлучивању на (кон)федералној разини, дакле блокаду, клиничку смрт југофедерализма, а литерарна елита одиграће представу која ће бити генерална проба крвавог распадања.
Словеначком ставу прикључила су се хрватска, црногорска и косовска литерарна друштва, па на изборној скупштини СКЈ-а јуна 1986. У Марибору Булатовић није изабран, али ни биран, пошто се знало да би резултат био 4:4. Због те блокаде, у знак протеста, УКС на следећу Скупштину СКЈ-а у Вараждину јуна 1987. шаље једночлану делегацију: песника Адама Пуслојића.
Ни ту Буле није прошао, скор му се погоршао на 3:5 пошто су се Војвођани прикључили његовим противницима. Председнички вакуум решен је тек октобра следеће године, на скупштини у Ђевђелији, где је изабран нови кандидат УКС-а, Слободан Селенић.
Штрајк албанских рудара, који се самозатварају у јаму „Трепчиног” Старог трга, разбуктаће страсти и изазвати коначне ломове. Због патетичне подршке словеначких писаца албанској страни УКС „с горчином” прекида односе са словеначком организацијом, а ДКК кида све везе са УКС-ом.
Кад је македонско удружење, после словеначког, хрватског и косовског, 29. 12. 1989. телефонски отказало учешће на скупштини у Врњачкој Бањи, СКЈ је издахнуо.
У овај хронолошки кроки нису ушли силни апели, демарши, протестна писма, киша оптужби и ултиматуми, што је био омиљени вид комуницирања. И две гротескне сцене.
У Вараждину, (као и у Марибору) на вечери, свака од делегација седи за својим, посебним столом, укључујући и осамљеног Пуслојића.
На ултимативни захтев Словенаца, у Ђевђелији је уведен симултани превод на свим језицима. Македонци су донели технику из Собрања, а Словенци довели и платили преводиоце. Писац Ото Толнај није хтео да користи преводиоца за мађарски језик који је специјално за њега долетео из Љубљане.
Главни медијум окршаја било је косметско питање. На скупштину у Ђевђелији стиже телеграм двоје српских писаца са Косова (Д. Јеврић и М. Јевтовић), у којем траже осуду скрнављења дечјих гробова у селу Граце код Вучитрна. Гробови су били српски, а починитељи малолетни Албанци. Приступило се гласању по делегацијама, сви су за осуду, а последњи су то, после резерви и натезања, прихватили косовски писци. Загребачки „Данас” (11. 10. ’88) известио је да је делегација Косова „својим понашањем навукла гњев писаца и новинских извештача” и довела у сумњу „искреност својих опредјељења”.
На скупу у Ђевђелији, током расправе о Југославији и југословенству, десила се злослутна сцена коју је препричао Нин (9. 10. ’88):
– Ја бих казао нешто о муви, рекао је Адам Пуслојић, о муви која је, видео сам, зујала у сали око глава и подједнако сметала и Албанцу, и Србину, и Хрвату, и Словенцу. Бојим се да Југославију многи виде као ту досадну муву.
Глас из сале предложио је полугласно, и без милитантног призвука: „Убијмо муву!”
