Пред викенд у условима ванредног стања у борби против ширења епидемије заразе корона вируса, волонтери Српског културно информативног центра “Спона” из Скопља, део дониране хуманитарне помоћи за социјално угрожене породице, болесне, немоћне особе, допремали су у невољницима у селима Пореча и самом граду – Македонском Броду.
Оним дужим путем идемо Поречу у сусрет. Нови обилазак. Кроз западни део земље. Преко Тетова, Гостивара и Кичева задиремо у Пореч. Пут нам пролази у пријатној атмосфери, иако су дани необични. Али, велимо шта је ту њима и нама нормала, сада у доба пандемије, кад је тако – тамо одвећ било.
Дивљи голубови привлаче пажњу на Стражи. Тихо је. Нигде никога. Аветињски мирно. Зов птица у шуми допире.
Прохладно јутро, мења се пријатна слика кроз призрак сунца са назнакама необичности у Кичеву. Мази нас трачак жућкастог црвенила у Новом селу док огледамо споменик партизанима из Другог светског рата.
Прилазимо Трески. Узбудљив додир са реком. Одувек посебно осетљив(и) на овај крај. Позастајемо у Русјацима. Присећајући се песме о Војводи Микајлу. Унезверено гледамо у небо. Плаво је. А видимо – црвено. Још су снажнија узбуђења, када му нађосмо гроб у Броду.
Отпојасмо заупокојене тропаре уз Васкршњи. Кондак, срцу прија, уз помешану тугу и радост које носимо.
На гробу су нам огледала, гласно размишљамо.
Наменски циљано застајемо код прве породице којој испоручујемо пакет животних намирница. По која реч с ногу. Унутар села – место где је Мицкова кућа била. У ведрини гледам стару зграду школе. По који облачак на небу. Допире лавеж паса далеко изван села.
У Латову испијамо “одлеглу” шљивовицу. Погледом испраћамо крдо крава на испашу. Из брдског засеока силазе полако доле ка набујалој Трески. Тихо је. Сеоска лепота.. Довикују се комшије преко ограде. Ту завршавамо са испоруком пакета помоћи и одлазимо – према граду Македонском Броду.
Раније је како се сећамо, деловао као напуштени град из вестерн филмова. Сада је тај утисак још израженији очитим призорима.
Лелуја се велика македонска застава на јарболу. На улазу поново нам поглед привлаче старе грађевине из доба Краљевине. Ученички дом.први објекат с десне наше стране Бензиска пумпа Макпетрол-а, Празна. У једном малом утисканом локалу – мобилари, свега три особе чекају “у реду” за рачуне.
Аветињски празне делују напуштене кућице са плакатима политичара. Седишта партија. Каква илузија. Прах. И прашина.
У општинском објекту остављамо двадесет пакета са храном. Исто толико остављамо за развоз и допрему посред Пореча ка селима. Део допремљених пакета и сами развозимо у самом граду…
Уз благим успоном ка старом језгру – старог Брода. Куће оронуле, као својеврстан печатпрохујалих времена. Траг једног доба. У Партизанској улици наилазимо на објакат из доба између два рата. Застајемо код цркве Пресвете Богородице. Опомиње нас патрола полиције да није дозвољено паркирање на главном друму. Премештамо возило. Улазимо у богомољу.
Храм датира из 1871. Подигнут је непосредно пред започињање бугарске Егзархија. Очито, није одмах наступила у томе крају. Тврд је био живаљ. И отпоран – годинама… На иконостасу трагови године 1881. сав фрескоспис је новијег датума. И ништа од оног старог исконског није приметно. Идемо ка гробљу.
А затим поново пуни мисли и слика путујемо из Порече уз Треску, ка Девичу, Манастирецу…Грешници,
Обилазимо доњу и горњу махалу. Идемо навише, ка Спомен костурници где почивају земни остаци покланих житеља Пореча крај Дервишке њиве, на Бадњи дан 1916. године.
Клањамо се и појемо молитве мученицима усмрћених од богарских хорди.. Испред је венац капеле – уније младих ВМРО. А унутар цркве пар чарапа. Туга и немоћ речи. Враћамо се…
У Кичеву уручујемо два пакета и настављамо даље, назад пут Скопља….
Милутин Станчић
