Када је у фебруару 2002. први пут прослављан нови државни празник, установљен пар месеци раније, већина медија објавила је и анкете о томе колико грађани уопште знају о Сретењу. На оно најједноставније новинарско питање-знате ли шта данас прослављамо-већина није имала одговор.

Наравно, част изузецима, али осим збуњених погледа и пар магловитих чињенице о „неком устанку“ , анкете су сведочиле о томе да се о новом „обележју“ државе зна врло мало.

Осамнаест година касније, нажалост, није много боље. Још увек превише људи не зна оно што би, као држављани ове земље, свакако требало да знају. Зашто је тако? Историја ових наших простора обиловала је превратима, променама, бурним ломовима. Мењали су се освајачи, властодршци, династије, идеологије, а с њима и обележја, грбови, заставе, оно у шта се веровало и чему се клањало!

У складу с тим, а много брже него што је требало, мењали су се и празници које смо обележавали.

Иако сигурно има оних који мисле другачије, већина историчара ипак верује да је Сретење с добрим разлогом изабрано за Дан државности Републике Србије! Баш на тај верски празник Карађорђе и устаници објавили су 1804. „рат Турцима“ и тако ударили темеље будуће независности и државности, а истог датума1835. године Србија је добила први Устав и то један од најлибералнијих у тадашњој Европи.

Нажалост, није дуго потрајао пошто је, под притиском Аустрије и Турске, за свега неколико седмица суспендован, а његов творац Димитрије Давидовић протеран из службе.

Дакле, иако то у Србији не бива баш често, разлог за то што најзначајнији државни празник још увек није заживео у народу, не треба тражити у друштвеним и идеолошким поделама, као ни у стручним размимоилажењима историчара. Некако ми се чини да његов значај и историјску утемељеност нико озбиљно не доводи у питање.

Разлоге, дакле, треба тражити на другој страни, односно у нашем односу према традицији, сопственој историји, али и нацији којој припадамо.

Празници некадашње Југославије

Истина је да треба времена да се неки празник „одомаћи“ и да народ почне да га доживљава као свој. Размишљам само како ли је било тешко онима који су после Другог светског рата морали да забораве на све верске и монархистичке празнике и прихвате нова, потпуно непозната комунистичка обележја и датуме који су морали да се славе у новој држави.

Неки за њих никад нису нашли место у свом срцу, али већина их је прихватила и обележавала. Прославе, приредбе, свечане академије, слетови и нерадни дани за Дан републике, Први мај, Дан младости обележили су живот свих који се сећају некадашње Југославије. Нећу да пишем о ономе што је уследило њеним распадом. Знате већ све, а о конфузији која је владала у Србији најбоље сведочи то што смо Дан републике нестале у ратовима 90-тих званично „славили“ до 2002.

Кад смо коначно утврдили шта славимо, уз коју химну и под којим грбом и заставом, изгледало је да ће ствари кренути својим током. Чини ми се да ипак није тако. Сретење јесте празник, али осим свечаности у Орашцу, доделе државних одликовања и два нерадна дана, ништа друго не указује да је реч о рођендану наше државе и дану који би требало да славимо и будемо поносни на њега.

Нема прослава, приредби у школама, историјских часова, пригодног програма на телевизијама, ватромета, празничног духа на улицама. О томе да су све продавнице отворене, што значи да велики број људи мора и да ради, нећу ни да говорим. Вероватно вам ово звучи старомодно и превазиђено, али погледајмо мало како то раде други, посебно они којима често завидимо на богатству, демократији и развијености.

Јасно је колико Американци, Французи, Британци држе до празника и колико се поносе својом традицијом. Недавно сам имала прилику да баш на Дан примирја у Првом светском рату (11. новембра) боравим у Лондону и уверим се у ово о чему пишем. На готово сваком споменику били су венци од црвених макова, а тај знак сећања на страдале у Великом рату видела сам и на реверима обичних пролазника, младих, старих, деце..

На Дан примирја запослени у Би-Би-Сију прекинули посао

Тачно у 11 сати, кад је 1918. потписано примирје, била сам у згради Би-Би-Сија. Сви запослени су прекинули посао на два минута и тако одали почаст онима који су, пре више од 100 година, дали животе за Британију. Морам да признам да смо их ми из Србије гледали помало чудно. Баш тако су и мене гледале колеге када сам на свој ревер ставила Наталијину рамонду. Брош у облику цвета којим се Дан примирја однедавно обележава у Србији намерно сам понела како бих баш ту, у срцу Британије, одала почаст онима који су гинули за нашу земљу. Нико други из наше групе није је имао.

Није им вероватно пало на памет оно што и мени зато што једноставно немају ту врсту осећања, али истине ради, овај брош се тешко и набавља. Прво, не знате где бисте га купили, а кад га нађете непријатно вас изненади цена од скоро хиљаду динара. Ее, то смо ми…нажалост!!!

Уместо да их бесплатно делимо по школама, фирмама, на улици у празничним данима и тако развијамо дух заједништва и захвалности, ми их продајемо и чинимо недоступним многима. Ова прича о Рамонди вам можда звучи претерано, али то је слика нашег односа према традицији, празницима и култури сећања.

Можда нисмо способни ни вољни за велике промене, али можемо бар нешто да учинимо. Ако немате новца за брош или вам је старомодно да организујете или посећујете приредбе поводом важног државног и националног датума, послушајте савет једног нашег историчара.

Баш на празник, изађите, прошетајте до неког од споменика, оставите цвет на гроб вашег погинулог претка или неког другог страдалог за Србију! Поведите и децу, одржите им мали историјски час, нека то буде ваш породични ритуал. Будите поносни-на себе, на Србију и на децу која се не стиде својих предака!!!

Ђурђица Драгаш (РТС)