Време је нешто са чим смо сви веома блиско повезани. Славимо посебне тренутке у времену, али често и очајавамо због његове пролазности. Цео језик који описује људско стање је саткан од времена и све су реченице временски дефинисане. Наш осећај за време нам говори да се прошлост десила, а да будућност тек долази, a 1. јануара верујемо и надамо се да ће нам она бити боља.

Шта се стварно догађа са временом 31. децембра у поноћ и да ли је то баш неки специјални тренутак који би се разликовао од, на пример, 23. маја у подне или 13. јануара у поноћ, када рецимо, прослављамо такозвану Српску нову годину.

Зар циклус времена између два узастопна 28. децембра није потпуно исте дужине као и време које протекне између два узастопна 1. јануара?

Исто тако, знамо, да су у нашу поноћ неки већ сатима били у 2020. години, док су други тек припремали новогодишњу трпезу. Неки су и два пута могли да дочекају Нову годину, ако су се затекли на путовању кроз различите временске зоне.

Наука каже да су сви календари различити и сви произвољни, те одговор тражи загледана у далеки свемир покушавајући да утврди ту нулту тачку када је време настало и почело да се одмотава, али за свакодневну употребу и наше животе у овој временској димензији, довољно је знање и о овом произвољном по коме смо навикли да се оријентишемо.

Новогодишња бајка има једнообразну слику широм света, но поставља се питање зашто ми, упркос мрачним визијама и предсказањима, катастрофалним ратовима и лошим личним искуствима, често трагичним, у суштини не губимо наду у бољу сутрашњицу?

Зашто чак и доказани циници, намћори и песимисти бивају заведени чарима новогодишње ноћи и не одоле искушењу да макар на трен помисле да ће овог пута ствари ипак кренути како треба. Препуне су библиотеке мудрих и учених одговора на ово питање старо ваљда колико и људски род.

Историја памти када се Златно доба тражило у прошлости, у земаљском рају пре праисконског греха и човековог пада, у грчко римском идеалу лепоте и човечности. Али чак ни тада није довођена у питање сама могућност да се оживи тај идеални образац.

Оптимистичке визије нарочито су појачане у периоду рационализма открићем људске и природне еволуције, научном и технолошком револуцијом. Тако је једно хришћанско телеолошко наслеђе подупрто материјалним развојем масовно разгорело очекивања о томе да свет и ми у њему напредујемо.

Као да се нисмо ослободили вере да има неки Деда Мраз или Божић Бата који све види и све зна и сваке године своди са нама рачуне награђујући наше напоре и доброту.

Ми верујемо у историјску правду коју ћемо постићи помоћу демократских установа, у здравље које ће донети нови лекови, у благостање засновано на чудима савремене технологије, да ће нам неузвраћена љубав ипак закуцати на врата.

Другим речима, историја и нада постоје док постоји људска несавршеност. Највећи мислиоци понављају са Библијом да је савршеност крај историје.

Зато живела и ова нова, несавршена година!

(РТС)