У свом есеју о Алекси Шантићу Владика Григорије је писао о песниковом непристајању на равнодушност. И сам Григорије је једнако неспособан за равнодушност. То се види у причама Преко прага, у његовом теолошком раду о Јовану Зизјуласу (који је веровао да не постоји таква ствар као сувише толеранције), у његовим проповедима које сам слушао у Америци и у Берлину, у интервјуима и у збирци есеја Гледајмо се у очи (Вукотић медија), којој посвећујем ове редове.

Преко прага

Амерички песник и филозоф Ралф Валдо Емерсон је упозорио:  Имитација је самоубиство. Владика Григорије верује да човек који није индивидуалац не може бити ни хришаћнин. Други човек може бити само „ти“ никада „то“.

Јавно деловање владике Григорија је познато, почев од апела „предајте се сиједе главе“ до недавне изјаве да не треба градити толико цркава. Јер имамо болнице у којима нема пешкира, нема папира, у којима је све запуштено. У једном есеју он се недавно запитао да се међу сиријским избеглицама нашла и породица из Назарета да ли бисмо им рекли: Немамо места за вас.

За овог аутора најважнији књижевни утицаји су Његош и јеванђеља. Закључци које он изводи из класичне литературе нису предвидљиви: Бог нас је на своју слику и прилику учинио слободнима. Исус није био припадник ниједне екслузивне групације. Није потицао из свештеничког сталежа. Није био члан ниједне религијске заједнице. Ниједну није хвалио или кудио. Никоме није препоручивао да код њих иде или не иде. Био је равнодушан према империји. Чинио је доброчинства и у суботу. Слободан од закона био је изнад закона. Чинио је само дела љубави. У Христово време је било људи који га нису могли видети и оних којима је било дато да га некад виде а некад не. У нашем времену, владика Григорије наставља да нагађа. Он се према истини односи са страшћу тражитеља. Он има храбрости да каже: извини!

Не видим разлику између Григорија као писца, теолога, есејисте и практичног проповедника. Један од главних термина у његовом делу јесте слобода.  Павле открива: Где је Дух Господњи, онде је слобода. Григорије пише: „Протестујте, будите слободни, не бојте се људи! Човек без слободе и није заправо човјек!“ Ипак га чуди самоувереност политичара који све пред собом газе без стида. Чуди га хотимична глупост јер према речима теолога Дитриха Бонхефера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости.

Кад год говори о темама као што су мир, помирење, толеранција, Григорије се сети Његоша: „Јел на срце ка на језик вама, вјеруј’те ли оном што зборите?“ Он избегава овештале фразе. Спреман је да се побуни против лажи у себи и око себе. Овај практични есејист зна да нема користи од фингирања дијалога. Само отвореност, само недостатак притворности, говори душама људи.

– Не смемо остати у својим патолошким мржњама и ниподаштавању другога – понавља он. Стално говорим: морамо се сусретати. Сусрети отклањају предрасуде. Кад се људи састану и виде да су са друге стране људска бића – то је догађај.

Другост је конститутивна и за биће божје а камоли за људско. Крити се од свог одраза на туђем лицу представља велико сиромаштво.

Гледајмо се у очи.

Григорије се залаже за развијање осећаја за другога и осећаја за туђе страдање. Као председник међурелигијског већа БиХ стајао је Корићанским стјенама и било му је теже него кад је стајао казаначким амбисом, јер је лакше бити сународник убијеног него убице.

Гледајмо се у очи.

Гајим поштовање према сваком човјеку подједнако – пише у једном есеју Григорије Дурић. – Као и према људима који нису вјерујући, јер и они истински и искрено трагају за истином и слободом.

***

Да бисмо схватили нечију религију, морамо схватити његову личну драму – писао је Николај о Његошу. Младен Дурић, будући владика Григорије, врло је рано остао без оца. И рано је схватио да тај отац није одсутан него присутан, као и други драги људи. А највише од свију је био присутан творац свих, присутних и одсутних. Младен Дурић је тако заменио преминулог оца Универзалним Оцем. Деведесетих година, са рупом у утроби и стегнутим зубима, овај свештеник је сахранио мноштво младих људи. И сада понекад осети нагон за повраћањем кад прође поред гробља. Увек је настојао да препозна светост која је постојала у свим временима па је мора бити и у нашем. И чини му се да ју је наслутио у животима рано умрлих које је отпратио, као што су Ања или Немања. Посветио им је приче.

Као и Достојевски, он ипак мери вредност човека по начину на који се смеје. Мудри Соломон и Григорије Богослов веровали су да је Бог створио свет игром. Владика Григорије је написао дивне редове о игри. Као младић је играо лопте и по мраку и по снегу. Приметио је да су лопту увек имали они који је нису волели а не они који су је волели. Григорије не верује превише људским системима, а поготово не верује тутумрацима и мрачњацима, људима тужним, злокобно мрачним, бићима без радости. За хришћанина ведрина представља обавезу а очај смртни грех. Човекова вредност сразмерна је његовој способности да се радује.

– Нипошто немојте бити дуго у дилеми и нипошто у очајању – саветује нас он добронамерно. – И када нешто погријешите брзо излазите из тога.

Позната је анегдота о Требињском бегу који никад није видео Дубровник зато што је „највећа планина кућни праг“. Као дете из железничарске фамилије, Младен Дурић се возио преко више хиљада прагова. У купеу је сретао друге људе за које је имао осећај да су то „неки други ми“. Молим вас да запамтите ову занимљиву формулацију. Пут преко многих прагова га је водио у Београд, град његове младости, у Херцеговину где је обнављао винограде и манастире и у Немачку где ће, ако успе да поново заведе СПЦ као регистровану цркву, једним потезом удвостручити број српских свештеника у тој земљи.

Овог занимљивог свештеника подједнако одликују vita activa и vita contemplativa. Његови есеји бришу разлику између сакралне и профане књижевности. Они су час из етичког и духовног домаћег васпитања и здравог разума. Здрав разум је као рођак за ког смо мислили да је погинуо у рату. Кад му, као у овој књизи, препознамо глас, јако се обрадујемо.

***

Једном сам присуствовао венчању које ми је помогло да схватим наслов књиге владике Григорија. На том венчању свештеник је рекао младенцима: Погледајте се у очи. Све што вас окружује и ваша лица мењаће се. Ал душа одражена у очима остајаће иста. Зато будите увек кадри да се погледате у очи. И кад год то урадите вечност ће бити са вама.“

Владимир Пиштало  (Политика Културни додатак)