Према свим расположивим историјским подацима, уочи пуча 27. марта 1941, Краљевина Југославија поседовала је 84.574 килограма чистог злата. После рата југословенске власти правиле су процену имовине краља Петра Другог, али у њиховим извештајима не помиње се приватно злато Карађорђевића у САД
(Срђан Печеничић)
У последње време у појединим домаћим медијима појавили су се разни текстови о злату Краљевине Југославије, односно злату које „припада” династији Карађорђевић. Наводи се да је престолонаследник Александар ангажовао једну лобистичку кућу из Њујорка, како би му помогла да америчке власти деблокирају злато Карађорђевића, које је у трезорима америчких Федералних резерви још од Другог светског рата. Наиме, реч се о злату Краљевине Југославије, где се наводно налази и део личног злата Карађорђевића. Написи у медијима о злату често мешају шта је имовина некадашње Краљевине Југославије са оним што је била лична имовина династије Карађорђевића.
Шта кажу историјски подаци?
Увиђајући опасност по земљу и пре почетка Другог светског рата, Савет земаљске одбране Краљевине Југославије доноси одлуку да се златне резерве полако склањају из Београда. (Подаци историчара Миодрага Јанковића сакупљени из више извора). Први део златних резерви пребачен је у Енглеску, у мају 1939. године. У Енглеску је стигло 980 сандука у којима се налазило 3.379 златних полуга. Народна банка Краљевине Југославије у Лондону је већ имала 225 златних полуга, па је та резерва увећана на 44.886,61 килограм.
Према свим расположивим историјским подацима, уочи пуча 27. марта 1941, Краљевина Југославија поседовала је 84.574 килограма чистог злата.
После почетка Другог светског рата, када се очекивао напад на Енглеску, одлучено је да се злато хитно пребаци у САД. У Њујорк је из Енглеске транспортован 33.683,51 килограм злата. У енглеском трезору до краја рата је остало 11.203,10 килограма. Средином 1940. године организована су још два транспорта: злато је повучено из Швајцарске и упућено у Њујорк (344 сандука, односно 14.168,16 килограма чистог злата).
Непосредно пред бомбардовање Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 41.666 килограма злата (тада је једна унца злата – 31,103 грама вредела око 34 америчка долара).
Тих дана, тачније 18. марта 1941, Народна банка продала је 20.002 килограма злата за 11.225.000 долара, а новац је депонован код Бразилске банке. У трезорима у земљи остао је 10.703,41 килограм: у ужичком подземном трезору 9.611,30 и у Сарајеву 1.089,80 килограма.
Злато које су донели у Енглеску, пучисти од 27. марта 1941 морали су да га депонују у Енглеској банци. Од тога злата исплаћиване су плате министрима и службеницима у њиховим владама у Лондону. Пучистичке владе имале су на располагању депозит Народне банке Краљевине Југославије у банци Федералних резерви у Њујорку у износу од 24.587.814,08 долара. На том рачуну после рата остало је неутрошено свега 662.757,13 долара. Они су у емиграцији, како је процењено, потрошили око 20 милиона долара.
После дугогодишњих истраживања Репарационе комисије после Другог светског рата, утврђено је да су у власништву ФНРЈ остала 49.033 од предратних 84.574 килограма монетарног злата.
Власт у Вашингтону је проценила да је конфискована имовина њихових грађана у Југославији вредна 17 милиона долара. Иначе, стварна вредност ове одузете имовине износила је између три и пет милиона долара. Американци су из југословенског депозита од 41.666 килограма монетарног злата узели 15.649,22 килограма. САД нису тада наплатиле само имовину коју су комунистичке власти конфисковале америчким грађанима 1948, већ и све оно што су током рата, нарочито последњих годину-две, слали као помоћ (оружје, униформе, храна, возила, авиони и др.) партизанима и Југословенској војсци у отаџбини.
Према тврдњама појединих домаћих историчара (Милоша Тимотијевића), злато које је налазило у трезорима Федералних резерви САД, а сматрано државном југословенском имовином враћено је Југославији 1948. Тада су југословенске власти потписале два споразума са САД. Према првом споразуму, део злата у вредности од 17 милиона долара искоришћен је за одштету америчким држављанима којима је у Југославији одузета имовина. Према одредбама другог споразума, САД су деблокирале југословенско злато у вредности од 47 милиона долара, али су по нагодби задржале 17 милиона долара у злату, што је тада износило око 15 тона злата. Данас би то злато вредело око 970 милиона долара.
Ако је проблем злата Краљевине Југославије решен 1948, и није се постављало питање да ли у америчким трезорима има личног злата српске краљевске породице, наводне лобистичке активности престолонаследника Александра делују изненађујуће. И док се породица Карађорђевић не оглашава, један члан Крунског савета каже да „први пут чује за тако нешто… и да би знао да је један такав процес у току”.
Проблем је што се не зна колико је тачно било личног злата породице Карађорђевић. Познато је да су Карађорђевићи имали сопствено злато у приватном власништву које није припадало држави. После рата југословенске власти правиле су процену имовине краља Петра Другог, али у њиховим извештајима не помиње се приватно злато Карађорђевића у САД. Касније према једном истраживању које су власти урадиле 1953, поред остале имовине краља Петра Другог помиње се само његово поседовање 200 килограма злата у швајцарским банкама.
Према неким подацима, краљ Петар Други Карађорђевић и његова краљевска породица лично су имали у власништву два најпродуктивнија рудника злата, који су производили значајне количине злата – Бор и Мајданпек.
Иако су оптуживани да су однели злато, чињеница је да Карађорђевићи нису „побегли са народним парама”. Краљ Петар Други из Никшића одлетео је само са личним пртљагом, а кнез Павле са породицом, 27. марта 1941, такође, само са личним пртљагом, укрцан је у воз који га је одвезао у Грчку.
Ако би америчка лобистичка кућа (ако се уопште води поступак о злату) убедила америчке власти да злато које постоји у Федералним резервама треба да се деблокира, поставља се питање да ли би Карађорђевићи могли да докажу да је то злато њихово власништво, а не Краљевине Југославије.
Зато би америчке власти и породица Карађорђевић требало да изађу у јавност и кажу о чему се ради, како би се отклонила дилема да ли постоји злато као лична имовина династије или је реч о државном благу.
Дејан Јововић
Економиста, научни саветник (Политика)
