Субота ујутру, 28. септембар лета Господњег 2019. Група полазника „Причаонице за децу и младе“ у друштву својих родитеља и пријатеља ужурбано се спрема на излет у манастир Светог Никите на Скопској Црној гори. То је по програму, сами смо тражили. Зборно место „Спона“ у центру Скопља…

Прелеп дан за излет. Малишани узбуђени. Први пут иду на то место. Узбуђени и родитељи, нису били тамо годинама, а неки полазе први пут. Обасјани благопријатним сунчаним зрацима ране јесени, пролазимо кроз амбијент занимљиве мешавине старе сеоске архитектуре и нових модерних домова. Са једне стране Чучер, старо село етничких Срба, аутохтоних и оних досељаваних још од Косовске битке па наовамо.

Високе камене куће, оградни зидови, још по неко јабуково дрво које упорно рађа, а све остало онако како је било. Нигде никога. Као да су становници отишли некуд па ће да се врате. Мало ниже, у Сандеву, направили нове нове домове са свим условима за модеран и удобан живот. У Чучер наврате, онако рекреативно.

Таман испратисмо упорног жутог мачора, који лежерно прелази преко асфалтног пута не марећи много за правила на која смо ми навилки и чудећи се упорној журби градског човека, у сусрет нам изађе село Бањане. Лепо, топло, комотно, ушушкано. Ред старинског па ред модерног. Нека око бира где ће да погледа.

Успут претичемо мештане који су свечано кренули пут манастира. Пешке. Онако како приличи верницима. Домаћин обавезно носи плетену старинску корпу са послужењем. Мало меса, сукане пите, мало вина. Обичај је. Домаћица, иде корак иза свог човека. Из поштовања. У једној руци јој свеће, тек их купила у продавници, у другој свеже цвеће из баште. Невен жут, тек убран. Питамо где је пут за манастир. Домаћин каже: Мило, само идите напред. Близу је. Пут ће сам да вас одведе. Ево сад ћемо и ми. А, одакле сте?

И сложисмо се да нас пут одведе до манастира. Заиста, само две три кривине после аутобуске станице и гужва постаде све већа. Људи иду према светињи. Пред очима нам се „испрси“ и старо поносито Горњане. Његови житељи се ћутке спуштају према храму. Данас нису пустили радио „до даске“, па је завладала нека узвишена свечана тишина. Празник је.

Празнично пропитивање

Древна трошна капија и камене зидине на тромеђи села Бањана, Чучера и Горњана раширише крила добродошлице. Унутра мноштво верника. Поранили. Повели децу са собом. Старци вредно потпирући се на своја помагала желе да одстоје службу. Мајке умирују дечицу која не желе више да седе у својим колицима…Стижу и млади људи, девојке и момци, неки колима, неки на мотору, неко на бициклу, а они васпитавани у традиционалном православном духу – прикладно обучени и обавезно пешке.

Од гужве у цркву није могло да се уђе. Ни са јужне ни са источне стране. Свећа може да се запали напољу. Преостаде нам да са стране погледамо то изузетно архитектонско решење и да се дивимо креативности његових градитеља. Цигле, опека, боје, све је то испипано дечјим нежним ручицама док смо завиривали у то давно време. Кажемо, били су паметни и вредни ови наши преци. Шта се све овде збивало током протеклих осам векова, питали смо се.

Слажемо се да деци не треба много досађивати са обимним темама из историје. Срећом ова је кратка. Садржајна. Довољно је рећи да је на овом месту још у 11. веку постојао православни храм, да је у 12. рушен, пљачкан… Крајем 13., краљ Милутин из лозе Немањића, почиње његово обнављање. Радило се 1307. и 1308, а животопис је рађен после 1320. године. Познати зографи Михајло и Еутихиј не беху непознати паметним дечјим главама док су гледали светог Никиту на северном зиду, у војничкој одори, као ратника, што и јесте био…

Моћи Светог Никите

Деца радознало гледају унутрашост цркве…рекоше да су им ови ликови познати, хајде да читамо, о па ту је Свети Сава, Свети Симеон…питаше какав су род са Светим Никитом…Снађох се брзо да објасним да нису били савременици и да је Никита био локални војсковођа, врло имућан и способан човек. Рођен је као Гот у четвртом веку. Једне ноћи у сну му се јави Бог и каже му да ће му дати невиђене моћи ако прими хришћанство и проповеда Библију. И тако и би. Бог му даде две моћи. Прва је да помаже народу а друга је да лечи.

И све је лепо било док није постављено следеће питање а то је – „у каквом су сродству онда краљ Милутин и Свети Сава“, и „шта му дође он“…Епа, сад, јесам ли била на том часу или нисам, остаде ми за домаћи задатак да погледам лозу Немањића како бих са сигурношћу могла да им кажем…

Уз чврсто обећање да ћу решити домаћи задатак окренусмо се јужној страни врата изнад којих пише „Обнови се сеј божествени храм светаго Велика мученика Христова Никите…В лето 1484.“.

Значи, људи су га обнављали и у 15. веку, а у 16. и 17. дозидаше мању цркву посвећену Јовану Претечи. Гледасмо ту лепоту у фрескама, иконама… Напунише се очи те предивне слике, напунише се груди тог узвишеног мира и спокоја, што би градски човек рекао – осетисмо се некако чудно, несвакидашње.

Разгледасмо и старе чађаве конаке. Све скромно а чисто. Нигде непотребних ствари, само кревети, клупе, понеки расклимани астал и иконе по зидовима. А све то би нам некако присно и топло. Ко да су све те монашке душе што бејаху овде у неком времену заустиле молитву за наше здравље.

На духовном изворишту

И би негде око једанаест сати. Још се сунце пело својим степеницама кад наиђе велика група сељака. Напред жене са препуним бисазима…Хтедоше да седну, јер нема других места згодних за то, а ово је најзгодније…Боже, опрости нам, зар смо гладни, зар смо жедни…Одоше…

Мало затим догегаше се два старија човека, али не у дубокој старости. Онако. Онај ситнији рече да је инвалид, боли га нога, а овај други прави му друштво. Сами смо, рекоше. Има ли места за нас. Има, рекосмо. Инвалид се полако спусти на стару дрвену клупу и рече „фала Ти Боже“. Док је полако чепркао по торби не би ли извадио своје послужење благо рече пријатељу који му прави друштво „иди ти, па ћу ја“…Пријатељ узе торбу и извади свеће…

И тако. Дуго су наши пријатељи причали о свом пореклу. Човек који прави друштво пријатељу кога боли нога рече да је од Качаниклића, ту из Чучера. Редовно долази на овај и на друге празнике. Његови су се преци одселили у Вучидол, Карпош, Смедерево, чак до Шведске а можда и даље…Ко би знао да каже…

Дође и час растанка нашег. Поздрављамо се уз жељу за добро здравље и одлазимо. Док седамо на наша седишта пажњу нам привлачи трактор паркиран тик уз оградни зид и на задњи точак наслоњена двојица са шајкачама, таман у здравици. Пожелеше и нама срећан пут да на време стигнемо на наше рођендане, тренинге, радионице, причаонице…Они се никуда не журе. Празник је.

Галерија

Нена Ристић Костовска, аутор Причаоница