Капитално издање, „100 гоодина Душка Радовића“, Зорице Хаџић, у издању „Маскома“, све4тлостт дана ће угледати овог месеца. То је монографија, на више од 500 страна, посвећена стогодишњици рођења Душка Радовића, која – кроз необјављене радове, преписке, белешке, цртеже и друге успомене – пружа нов, вредан увод у живот и свакодневицу великана српске писана реч.
„Почео сам да пишем у самоодбрани. Бранио сам се од свих који су ми претили здравље, снага, лепота, бољи успех у школи. Хвалио сам се, доказивао се себи и другима да сам само другачији, не гори од њих“ – писао је чика Душко, истичући:
Нико не познаје људе боље од уметника. А то драгоцено знање стиче се кроз драматично упознавање са самим собом.
Такође сам смислио епитаф за свој случај:
Разумео је много више него штоо зна..
Пробијао сам се кроз лед, да бих могао да дишем. Борио се против туђе и сопствене досаде.
Покушавао сам да смислим нешто друго. Измислио је имена из сопственог искуства и знања.
Играо се, јер ја не волим да радим. Бежећи од својих малих и сиромашних живот. Удварао се другима. Грицкао је, боцкао, крао и задиркивао.
Желео сам да будем бољи писац, али нисам могао.
Нисам имао много шанси у животу, али сам се некако снашао.
Претворено сам своје људске мане претворио сам у списатељске врлине. Тако могу да се сетим и решим и животних и књижевних проблема. Разумем много више него што знам. Кад се све сабере, прошао сам одлично, опет у границама сопствених могућности. Немам притужби“.
